ЈЕДНА од оних који најчешће нису у фокусу јавности, а својим делима то заслужују је и Душица Тасић, уредница емисије Јутарњег програма РТС-а и шеф деска редакције Региони на истој телевизији. Уз ове две функције, Тасићева је и ауторка и водитељка емисије "На путу за Токио", коју од средине октобра пратимо сваког четвртка после 9 часова, у оквиру Јутарњег програма РТС. Ова својеврсна емисија бавиће се нашим спортистима све до Олимпијских игара, крајем јула 2020, као и свима онима "мање видљивим", који стоје иза њихових успеха, историјским, али и животним занимљивостима везаним за ту тему.

Делује као да је све ово превише различитог посла за једну особу, али јунакиња наше приче, енергична, радознала и "заразно" оптимистична лако се носи са свим. Као да јој није доста посла, па и терета који иде уз њега, где год да оде, она знатижељно истражује и оно што јој није било у плану. Због тога јој некада радни дан траје и више од 15 сати, па "донесе" много непредвиђеног, квалитетног материјала.

Прочитајте још - Душица Спасић: Није ми било лако да пређем на Пинк

На телевизији је од 1994. а спорт, којим се сада динамично бави, воли још од малих ногу:
- Тренирала сам рукомет, мало играла кошарку, волим да вежбам, а често и трчим ујутро, мада немам никакву брзину нити издржљивост. Пређем седам километара највише, али, зато, шпагу могу и сад да урадим без загревања. Не знам да ли су гени у питању, али већ у првом разреду основне школе имали смо домаћи задатак да гледамо утакмицу Звезда - Партизан, па да сутрадан причамо о томе. Била сам звездаш, а мој тим је изгубио са 3:2, па сам целе ноћи плакала, јер нисам знала како ћу сутрадан о томе да причам на часу. Глас ми је дрхтао јер је Звезда изгубила, а сви су били одушевљени, па сам добила подршку и од педагога да сам звучала као прави спортски репортер. Волим да идем на утакмице, да навијам за репрезентацију, а највише пратим атлетику и кошарку, фудбал понајмање.

"На путу за Токио" наследница је емисија о Олимпијским играма у Сиднеју, 2000. године, Атини 2004. и Пекингу, четири године касније.

- Од Лондона 2012. имамо серијале који трају годину дана уочи ОИ. Колега Мики Терзић и ја покренули смо тада емисију "На путу за Лондон", због које смо дословно путовали тамо и то аутомобилом, а били смо поносни на то што је тог дана нешто слично почело на Си-Ен-Ену и Би-Би-Сију, а ми нисмо копирали никога. Пратили смо како се припрема домаћин односно спортисти земље о којој се говори, уз подсећање на раније игре. После тих такмичења, Олимпијски комитет Србије препознао је да је то одлична реклама за њих, олимпизам и спорт, па се овај серијал нашао у њиховом медијском представљању и уговору који РТС потписује са њима.
* Да ли бисте могли да издвојите неку од прича емитованих до сада?

- Веома сам поносна на ону из друге епизоде серијала, везану за младу бившу кајакашицу Николину Мијушковић, која је била једна од великих нада нашег спорта, јуниорка и млађа сениорска првакиња Европе и света. Очекивали су од ње да буде кандидат за медаљу у Токију, али, нажалост, лекари су констатовали да има озбиљне срчане проблеме и забранили јој учешће. То је први случај код нас да су неком спортисти директно забранили да се бави спортом. Она је то веома тешко поднела, млада је, има 20 година, и цео живот подредила је спорту, одрицала се свега, а циљ јој је био да оде у Токио. До учешћа у мојој емисији никоме није јавно причала томе, на снимању се расплакала, а мени је било тешко да и сама не заплачем. Имала је поверења да ми то каже, али није јој било лако. Сада има други циљ да на ОИ у Паризу 2024. буде тренер и води своје такмичарке. Дакле, реч је о младим људима који немају исто детињство и младост као њихови другари. Дневно су по шест-седам сати на тренинзима, одричу се излазака, хране коју воле, можда и љубав трпи, па дођу до неког резултата, знају како могу да померају границе. Имају циљ, а до њега понекад не могу да дођу из непредвиђених разлога. Спортисти су и параолимпијци, за које Олимпијске игре почињу месец после ових, а бавићу се и њима.

* Које особине "квалификују" учеснике за вашу емисију?

- Стално чепркам и тражим нешто другачије што би гледали и људи које не занима спорт као збир резултата, него и феноменолошки. Некад дневни догађаји наметну шта ће бити, а некад се догоди да до неког спортисте дођем игром случаја. Желела сам да у програму буду људи којих се на први поглед и не сетимо, а имају необичне приче. Имали смо љубавну сагу кошаркашице Соње Петровић и веслача Милоша Васића, па рваче, браћу Немеш, близанце - Виктор је пет минута старији од Матеје, али сад има 10 кг више од њега, јер нису желели да буду у истој категорији, да се не би борили један против другог. Било је речи и о Љуби Мартиновићу, лекару одбојкашке репрезентације, мушке и женске, који је са репрезентативцима од 1986. хроничар свих њихових успеха. Ова прича је необична јер никада немамо у главној улози лекара репрезентације, који преживљава све исто као и играчи, и пружа прву помоћ када треба, али и први је навијач на клупи. Ту је и Немац који је пре седам месеци кренуо пешке за Токио, требало би за 16 месеци да пређе 16.000 километара, а иде ауто-стопом само када је невреме. Свиђа ми се када ми неко каже: "Гледао сам емисију, спорт ме не занима, али она је супер."

* Идете ли у Токио?

- Не знам, волела бих, никада нисам била тако далеко, моја најисточнија тачка је Новосибирск.

ЛИСТА ЖЕЉА

* КОЛИКО имате унапред осмишљених емисија?

- На папиру имам написано кога могу да добијем и кад. Тешко ми је да дођем до свих спортиста јер или нису у земљи, или су на такмичењима, неки још нису остварили норме, па не желе пре тога да се појављују. Имам листу својих жеља - ватерполиста Филип Филиповић 15. децембра, селекторка кошаркашке репрезентације Србије Марина Маљковић, у фебруару...