ГЛУМАЦ Љубомир Булајић (31) ових дана, ускаче из једне улоге у другу, из епохе у савремени лик, а недавно је имао и премијеру представе "Пластелин" у матичном Београдском драмском позоришту. У теленовели "Црвени месец" (ТВ Пинк), гледамо га као официра Петра Ружичића, а од марта идуће године пратићемо и наставак серије "Државни службеник" у којој Љуба, како воли да га зову, игра свог имењака, оперативца БИА. Посрећило му се, каже за "ТВ новости", да упоредо тумачи два различита и врло занимљива лика.

- Испуњење мојих дечачких снова су значка, пиштољ за пасом и акција! Када сам био клинац, сањао сам да радим за службу. С друге стране, глумци у Србији немају много прилике да снимају акционе сцене какве смо имали у првој сезони, а биће их и у другој - одушевљен је Булајић.

* Јесте ли се посебно припремали за улогу вашег имењака?

- Имали смо тактичко борбену обуку - руковање пиштољима и пушкама, кретање, вожња... Нисам био у војсци и велика је штета што су многе генерације ускраћене за служење војног рока. Не добије човек сваки дан прилику да уђе у зграду БИА.

* Упоредо са овом крими-серијом, први пут снимате "сапуницу", у којој тумачите лик официра Петра...

- Петар и ја имамо сличан темперамент, али и укус за жене. Он је карактеран и обојен је са доста боја. Али ми је најјачи лик Сташе из серије "Непобедиво срце".

Прочитајте још - Љубомир Булајић: Вода носи све бриге

* А ту улогу сте добили чим сте дипломирали глуму и донела вам је велику популарност. Верујете ли да се то десило случајно?

- Не верујем у случајности, већ да се све у животу дешава с разлогом. Мислим да постоји план за свакога од нас, а на нама је да ли ћемо то што нам је суђено прихватити и искористити или ћемо дозволити да протутњи поред нас. Мене је "Непобедиво срце", мог филмског оца Здравка Шотре, извукло из мора неафирмисаних глумаца. Вечно сам му захвалан на свакој прилици коју ми је пружио и у серијама "Шешир професора Косте Вујића" и Santa Maria della Salute.

* Већ са 17 година сте уписали Академију уметности у класи професорке Мирјане Карановић. Шта вас је толико вукло ка глуми?

- Отац ми је први "сервирао" идеју да упишем факс после трећег разреда средње. Мира ме је примила и ту почиње моја одисеја. Вeћ прве недеље стигло је обавештење за кастинг, за филм о Милошу Бранковићу, па сам намолио Миру да ме пусти. Тако сам добио улогу и прилику да стекнем прво искуство пред камерама.

* Играли сте и у остварењу британског редитеља Џонатана Инглиша.

- Био сам син главног негативца (Пеђа Бјелац) у наставку филма "Ajронклед", који се бавио средњовековним биткама, где сам витлао неким секирама, у оклопима, било је много акције.

* Како се у ту акцију уклапа пецање, ваш омиљени хоби?

- Да није било пецања, вероватно бих одавно "отишао са живцима", јер је глума врло стресан посао, колико год некима то смешно звучало. Не морам ни да пецам, већ само да гледам у воду и пијем кафу.

* Као љубитељ фудбала, прижељкујете ли да се, у неком филму или серији, нађете и на терену?

- Не знам колико бих се снашао у улози фудбалера, мада волим да играм фудбал. У последње време ређе, јер морам да се чувам због снимања. Одувек сам желео да играм Оливера Твиста, али сам то мало прерастао.

* Шта бисте били спремни да урадите због улоге?

- Могао бих да се угојим од 30 до 50 килограма.


* У БДП играте Ника у представи "Тко се боји Вирџиније Вулф", (улогу делите са Миланом Марићем), а почетком следеће године гледаћемо вас и у "Великом Гетсбију" у Мадленијануму. Колико се глума на сцени разликује од оне пред камерама?

- Глума пред камерама је сведенија, мирнија, док у позоришту има више простора за покрет. Треба водити рачуна и о рефлекторима, партнеру кога не смеш да заклониш, колико је кадар крупан, да ли играш само левим раменом или левом обрвом...

* На почетку каријере добили сте велики број улога на великом платну, а онда су уследиле и роле у театру. Играте и у представама за децу, "Лепотица и Зверко" у "Пужићу"...

- Никада нећу заборавити када ме је Милорад Мандић Манда, који је тада био управник позоришта "Бошко Буха", питао "Љупче, да ли би ти играо за децу?". Тако сам открио дивну интеракцију са малишанима, а када сам пробио лед, играо сам у више представа и у позоришту "Пинокио".

* Да ли вам обожаватељке бацају поклоне на бину?

- Ретко током представе, али добијао сам неке поклончиће после представе, мада сада морам да их игноришем...

* Зашто?

- Истрчао сам се (смех)! Због девојке! Срећом, онa је из света уметности, тако да може да разуме природу мог посла. Због ње сам разбио и аверзију према животу у иностранству, пошто она ради у другој земљи.

КУМА ЈЕЛИСАВЕТА ОРАШАНИН

* КАКО сте наговорили родитеље да узмете пса?

- ЦЕОЛОГ живота сам желео пса, па ме је Јелисавета Орашанин посаветовала да га само доведем кући. Дала му је и име Кум. Отац је годину дана лобирао по кући да га дамо некоме док се још није везао, а сада су нераздвојни, гледају ТВ загрљени по цео дан. Када сам се селио, почео сам да пакујем Кумове ствари, а отац ми је рекао "Шта то радиш? Кума да одведеш - нећеш": "Ко ће да га шета?", питао сам, а он ће на то: "Шетаћемо га ми, Кум остаје овде" - сећа се Љуба..

СКОЧИЋУ ЈЕДНОМ СИГУРНО

* ПОРЕД ФК Црвена звезда, велика љубав вам је и падобранство?

- Родитељи су били против тога да се бавим тим спортом.
Али, скочићу једном, сигурно! Некада je тo био врло скуп спорт, али сада су скокови са инструктором приступачнији, па ћу себи испунити ту жељу - каже Булајић.