НИКАДА улоге нисам делила на велике и мале. Важно ми је да има шта да се игра, оно што може да се исприча кроз лик. А бака Миланка са Косова, коју глумим у последње две епизоде другог циклуса серије "Пси лају, ветар носи" (суботом у 20.05 на РТС 1), била је велики изазов. Она живи са кравом, псом и пушком. Окружена је Шиптарима. Двојицу синова је изгубила, муж јој је умро од туге, али она неће с вековног огњишта. Прилично реална животна прича. Нисам у каријери тумачила жене из тог миљеа, али је сценаристи Радошу Бајићу и редитељки Јелени Бајић Јочић пало на памет да ме позову за ову драмску улогу. И много им хвала на томе. Упустила сам се у ту авантуру из радозналости и потребе да уђем у лик жене која ни изблиза не личи на оне које сам уписала у биографију. Једва чекам да погледам те епизоде, да видим да ли је испало све онако како смо замислили. И морам да вам признам да после 50 година каријере имам велику трему.

Овако, за "ТВ новости", започиње разговор доајен српског глумишта, Светлана Цеца Бојковић. Једна од највећих телевизијских звезда са простора бивше Југославије на сцени је више од пола века, али и даље глуми са истим жаром као у драми "Једног дана мој Јамеле", са којом је 1967. дебитовала на малом екрану. Осим "Паса" и "Маминих синова", Цецу ћемо ускоро гледати у новој комедији Синише Павића "Јунаци нашег доба".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: „Музика је мој живот“: Горан Јовић промовисао синг и спот

* Префињена, ауторитативна и срдачна су епитети који увек стоје уз ваше име. Тој слици допринеле су Емилија, сестра Антонија, Валерија и остале ТВ даме са којима сте нас освајали. У улози сељанке сте први пут. Колико је било тешко да се поништите?

- Сећам се, док сам играла Жанку Стокић, имала сам одломке у којима сам дочарала сељанку која долази први пут у варош. Али, то је била комедија. Лик Миланке је озбиљна прича. Нису сви глумци исти. Има оних који воле и умеју да се трансформишу, да експериментишу. Спадам у ту врсту. Међутим, постоје и одлични глумци који одбијају да мењају изглед. Нарочито жене. Мени је било забавно да носим пушку, иако то није био нимало лак задатак. Знате, то је права пушка. Тешка. Али, држала сам је чврсто.

* Јесте ли имали прилику да пуцате из пушке?

- Нисам. Додуше, била сам на ивици да припуцам (смех). Морала сам да држим пушку, водим краву и да се стално осврћем и гледам где ми је куче. Имала сам и неки дугачки шал који ми се заплитао око пушке. А време је било грозно. Радили смо у касно пролеће, у време оних гадних киша. Једва смо успели да снимимо све у року, јер нас је пљусак стално прекидао. Имали смо много и ноћних екстеријера. Првог дана ми је било тешко, али после сам се навикла. И уживала сам у игри. Услови су били супер. Скоро напуштено село Доња Иванча глумило је Косово.

"Бољи живот" / Фото Архива


* Да ли сте се, током спремања улоге, запитали колико је тешко бреме које носе жене попут ваше Миланке?

- Како да не! Њен живот је врло потресан и реалан. Она је остала сама. Помирена са судбином. Али, нема намеру да се склања са кућног прага. Такве људске приче можете сваког дана да прочитате у новинама. Размишљала сам о њима док сам је играла. То су људи који су развили дубоку везу с огњиштем. Ментално су здрави и јаки, и имају филозофско прихватање судбине. Управо је то животна мудрост, кредо. Ми у већим градовима ускраћени смо за ту емоцију. Технологија нам је избледела исконску везаност за земљу и живот.

* Сајт IMDb.com (филмска интернет база података) избројао је 115 улога које сте одиграли на филму и телевизији. А која је ваша рачуница?

- Не водим евиденцију. Поводом Добричиног прстена, који сам добила 2005, изашла је две године касније моја монографија. Госпођа Ксенија Шукуљевић Марковић ју је урадила и ставила је на списак све моје позоришне, телевизијске и филмске улоге. Али то је било 2007, а ја сам наставила да играм. И број који је Ксенија навела сам заборавила, а не памтим ни улоге које су потом уследиле.

Са Олгом Одановић и Секом Саблић / Фото Н. Фифић


* У позоришту и на телевизији постигли сте све што један глумац може да оствари. Ипак, није вас често било на великом платну. Јесте ли остали жељни филма?

- Нисам. Не волим технологију рада на филму. Мени је лепо само док ја снимам (смех). Између ваших сцена је бесконачно чекање. Ефективно у току дана можете да глумите, када се све сабере, пет до 10 минута, а ви потрошите 12 сати! Прихватила сам тај начин рада, али никада се нисам навикла.

* У Србији се тренутно снима 25 серија, граде се филмски студији... Понуда играног програма никада није била већа, али никако да се догоди нови "Бољи живот". Зашто?

- И неће. Толика је понуда свега и свачега да народ нема фокус шта и где ће да гледа. Само врти канале. Никада више серије неће имати тако велику гледаност, нити ће постојати филмске и телевизијске диве. Неће се родити нова Милена Дравић. Тај гламур је заувек нестао. Припадам последњој генерацији тог доба. А са нама ће и оно отићи. Једноставно, ново је време. Има много глумаца. Продукција раније није била оволико велика. Мање се радило, али много озбиљније. Гледала сам касно синоћ филм "Балкан експрес" и баш сам се расентименталисала. Да ли данас можете да погледате у биоскопу такав филм? Ретко. Ту и тамо се појави неки наслов који блесне, али нема више великих филмова који ће остати. А "Балкан експрес" је само један од бисера наше кинематографије. Ово време је донело убрзање. Количински се више ради, а богами и површно.

* Ваша прва и антологијска сцена из "Бољег живота", у којој се Емилија и Гига препиру око персијског тепиха, из данашње перспективе делује као исечак из позоришне представе. Да ли је ново време умањило и моћ глуме?

- А ми смо то радили са три камере... Оне прастаре, на точкиће. Било је то златно доба телевизије, када смо имали одличне услове и после позоришних проба растерећени долазили на снимање. У студију је био пет година постављен удобан салон. Имали смо време да припремимо сцену, да је прођемо са режисером и да без пресије почнемо да је снимамо. Трајала је дуго. Минимум пет минута. Прекидали бисмо је само приликом изласка из просторије. Имали смо задовољство игре, зато та сцена данас подсећа на позориште. Видим да и наша професија стреми ка неком глобализму. Снима се много. Чак и глумци улоге прихватају као бизнис, а нама су оне биле живот. Данас се размишља: "Од ове улоге ћу добро зарадити, па ћу путовати." Мења се однос према послу. Ми смо били романтично заљубљени у своју професију.

У серији "Пси лају, ветар носи" / Фото Контраст студиос


* Данас су у моди крими-серије. Какво мишљење имате о њима?

- Волим да гледам тај жанр, поготово страну продукцију. Свиђа ми се што је заживео и код нас. Мада, има ту добрих и лоших ствари. Наши редитељи и сценаристи још нису савладали економичност времена. Крими-серије су по правилу под набојем, стално је нека акција, обрти вас вуку да гледате даље. А код нас често има дугачких дијалога, одлаже се откривање циља... Све је некако успорено, вуче се. Још смо млади у том жанру, надам се да ће наши аутори бити све бољи.

* Глумци обично прижељкују велику улогу у популарној серији, а када им се она и догоди временом се уморе и траже нове изазове, бежећи од поистовећивања са ликом. Ипак, ви сте једна од ретких која никада нема проблем да прича о Емилији или сестри Антонији?

- Сваку улогу коју сам добила брижљиво сам припремала да бих јој се радовала у игри. И данас их чувам као неке своје бисерчиће. Није да сад фантазирам и мистификујем, али заиста их чувам у лепом сећању јер верујем да сам их добро урадила. И последњу серију "Мамини синови" испратила сам целу. Била сам толико срећна што играм Росу, јер ништа слично њој пре тога нисам радила.

"Мамини синови" / Фото Прва


* Размишљате ли о повлачењу са сцене? Може ли глумац да оде у пензију?

- Мени се повлачење догодило када сам отишла у Финску. Пријао ми је боравак тамо. Када би ме питали да ли сам се зажелела глуме, одговарала бих: "Ма, таман посла." Ја сам јако радознала и прилагодљива особа. Начитала сам се књига, напутовала... Ма, науживала. Чак нисам морала да обављам ни кућне послове! У међувремену, акумулирала сам енергију. Тога сам постала свесна тек када сам се вратила. Нисам очекивала да ће ме сачекати Ричард Трећи. Шекспир, кога никада пре тога нисам играла. И моја представа "Ти". Када сам почела да радим, осетила сам освежење и тек тада сам схватила да сам се зажелела, а да тога нисам била свесна.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Почиње "Новембар фест": "Гарави сокак", па Звонко Богдан

ЗЕТ ОПЕТ НА ТАПЕТУ

ЦЕЦУ ћемо ускоро гледати у новој серији Синише Павића "Јунаци нашег доба", у којој поново тумачи мајку Мине Лазаревић (играле су заједно у "Породичном благу").

- Павић ми даје улоге јаких жена које су строге у својим назорима. Опет играм мајку, али трудим се да не личи на друге. Ова жена је у пензији, има мужа који је сенилан, а био је фактор у време комунизма и зна све цаке. Она га тера да помогне ћерки да напредује у каријери. Навија за њу. Зета, наравно, не подноси. Али овог пута немам директне сцене са зетом, кога игра Игор Ђорђевић. Павић пише о нашој стварности, као што је то увек радио. На веома питак и духовит начин. Није површан. У његовим делима имате довољно ствари око којих можете да се замислите. Наравно, ако желите - каже Бојковићева.