НА Сајму књига у Београду представљено је неколико књига о Бранимиру Џонију Штулићу, фронтмену "Азре" и једном од најутицајнијих југословенских музичара, а најлепша је, по мишљењу многих, фото-монографија "Бранимир Штулић Џони" ("Златно руно") еминентног фотографа Каменка Пајића, за коју је текст написао Душан Весић.

Пајић је почетком деведесетих објавио серију монографија важних актера музичке сцене - о "Плавом оркестру", "Рибљој чорби", Бајаги и "Инструкторима", "Црвеној јабуци", "Екатарини Великој" и Џонију Штулићу. Пионир музичких монографија на овим просторима, који већ 22 године живи и ради у Америци, на питање да ли се нова књига разликује од оригиналне, за "Новости" одговара:

- Разликује се по формату, броју страна, фотографијама којих има 67, док је претходна имала 30 и нешто, по начину на који су слике сређене и више је фото-есејски тип. Када сам направио прву, схватио сам да је материјал са 27 ролни филма могао и другачије да се представи. Презадовољан сам како је сада одштампана. Све фотографије су настале у марту и априлу 1990, у Београду, Новом Саду и Суботици, на, испоставиће се, последњој турнеји Џонија Штулића и "Азре", под називом "Не покажи да си уфитиљио".

Прочитајте још - БРАНИМИР ЏОНИ ШТУЛИЋ: Имам више добрих албума него неки песама

* Како сте упамтили Џонија?

- Он је за мене био невероватно изненађење. У то време сам био у друштву и сликао све са југословенске рок сцене, а њега нисам. Џони ме је позвао на турнеју, платио све трошкове, од хотела до превоза. Мислим да чак ни кафу нисам платио, јер је он био финансијер свега. Његов ниво посвећености био је огроман, не само на концертима, већ и код фотографисања. Кад бисмо седели докони, рекао би ми: "Хајмо да се сликамо". Био је активан, предлагао је, а ја сам само притискао окидач. Са друге стране, био је погођен свиме што се дешавало у земљи. Мој утисак је да се тада вратио из Холандије како би спречио рат, али је брзо схватио колико је све метастазирало, и отишао заувек.


Каменко у штампарији

* Да ли сте у контакту са Штулићем?

- Последњи пут смо се срели 1995. у стану Душана Весића. Нисмо се чули до пре два дана, кад сам га позвао да ми да адресу, како бих му послао примерак књиге. Хоћу да га испоштујем због свега, највише како ме је примио на турнеји, где сам био само гост, што нису чинили остали људи који су тада били на сцени. Њима је фотографија била морање, а Џонију забава. Интелигентан је, јер је знао да и кроз фотографију комуницира са публиком. Данас ти дозвољавају да на концерту сликаш прве три песме и готово. Лакше је фоткати мафијаше како се договарају, него познате рок и поп звезде.