Бранко Росић један је од оних аутентичних ликова београдске урбане сцене без којих овај град не би био исти. Када би се правила листа културних веза Србије и Британије, његово име било би у самом врху, а овај новинар, писац и панкер (поређајте било којим редом) има и доказ за то – Медаљу Британске империје “за изузетан допринос у промовисању и унапређењу културних веза између Велике Британије и Србије” коју му је доделила лично краљица Елизабета ИИ.

Свирао је у Урбаној герили и Berliner Strasse, учествовао у стварању Лексикона YУ митологије, писао за "Playboy", "Cosmopolitan", "Маx", "National geographic", !"Б92 онлине", "Фаме" и "Пресс", заменик је главног уредника магазина "Недељник"…

И он, са таквом биографијом и искуством, тврди да – “За сутра најављују коначно разведравање”. Барем у наслову свог новог романа. Шта је заиста у њему хтео да нам поручи покушали смо да откријемо у интервју у којем је Роса причао о својој књизи, музици, Британијi, али и још о много чему…

* Да ли радња вашег новог романа “За сутра најављују коначно разведравање” може да одвија било где и било када, или су ваши јунаци заробљени баш у том времену и простору?

– Радња мог романа се одвија сада и може било где. Али је било логично да је у Београду јер сам спомињао српска политичка мешетарења. У мом роману има љубави, секса, убиства а то је могло да буде и у Бангалдешу и у Жаркову и у Манчестеру, али ствари око миграната, тероризма, српске деснице морале су ипак да сместе радњу у Србију и Енглеску.

* Испричајте нам кратку верзију ваше љубави с Британијом…

– Када сам добио одликовање Британске краљице одржао сам говор у коме сам рекао да сам проходао у београдском Хајд парку, а да сам у Хајд парку у Лондону много година касније прошетао са Марином Абрамовић у њеном перформансу. Између те две шетње ја сам се опчинио Британијом. Заправо стварима које су долазиле са острва. Рокенрол, замишљао сам Пикадили у Лондону о којем певају СМАК, замишљао сам Кингс роуд у чијим подрумима праше Сеx пистолси, Денмарк стреет где је албум снимао Џетро Тал и многи а гитару купио Бајага, Карнаби стрит где смо гелдали као деца какао шетају том улицом Бреговић и екипа а касније сам ту шетао и куповао мајице са мод знаком и срео на улици Пола Велера. Постао сам најпре музичар, па новинар и писац и свега тога не би било да није било Британије. Мој нови роман се завршава у Манчестеру, а почиње у насељу Церак Виногради у Београду где сам живео у згради у којој је цигла била црвена баш као на зградама Манчестера.

* Зашто да читалац са полице у књижари изабере баш ваш роман, а не неки други?

– Глупо ми је да зазвучим нескромно и хвалисаво али мислим да сам понудио један динамичан роман. И да будем скроман цитираћу рецензје које кажу да се овај роман чита за дан и по а има и оних коју су га избинџовали на екс за једно поподне као једна критичарка. А није лака литература, али је динамична радња у којој има и љубавних и политичких скандала. Што би рекао мој рецензент “И љуби се и убија балкански незасито.”


* Ваши јунаци суочавају се с тешким изборима, који је најтежи избор који сте ви морали да направите у животу?

– Да студирам машинство за које нисам био талентован, нити вредан. А ипак сам га завршио и сад ми остаје само да кажем да сам дипломирани машински инжењер иако не знам да поправим ништа по кући.

* У чему је, уствари, најбољи Бранко Росић?

– У трошењу доколице. Било би претенциозно да кажем у писању. Па нека остане ово, као велемајстор трошења доколице коју сада имам све мање јер је доколица непожељна у српској транзицији. А толико патим за досадним тренуцима па макар да то буде седење сатима на тераси или вршљање по yоутубеу и гледање раритетних концерата.

* Где у вашој соби држите медаљу краљице Елизабете?

– На сигурном. А писмо краљице Елизабете поводом одликовања на зиду дневне собе.

* Надате ли се неком признању од своје земље?

– Не. Не надам се званичном признању али волим незванична признања људи моје земље која стижу у мој инбоx.

* Колико је још панкера остало у вама?

– Има у математичкој лексици израз “Довољно и потребно”. То се користи у математилким законима и теоремама, а може и да се дефинише проценат преосталог панкера у мени. Остао је бунт. Па и за мој нови роман, иако нема везе баш са музиком, кажу да је панк, јер је оштар и храбар. Ипак, постао сам и ја конформиста и знам да одћутим што ме гризе али оправдам се тако што морам платити инфостан и остале рачуне.

* Како вама данас изгледа британска рок сцена у односу на златно доба 70-их и 80-их?

– Мени је сва данашња музика некако без онога доле међу ногама. А нисам сад џангризави старац, јер ја редовно идем на Еxит и гледам и нове бендове. Има супер музике, али некако је све постала конфекција. Влада неки мејнстрим а читав бунт је остављен у енклавама.

* А наша сцена… има ли тог чувеног светла на крају тунела?

– Па нема инфраструктуре. У Југославији се продавао рок часопис у тиражу од преко 100.000. Па и током деведесетих смо имали ситуацију да је свака ТВ станица имала топ листу домаћих бендова. Данас нема готово ниједне. Али свирају бендови, ту је yоутубе, сајтови… Бојим се само да рокенрол не постане музика средовечних.

* Шта слушате од нове музике?

– Бенд "Tame Impala", неке песме, сад слушам, док ово пишем Барнс Цоуртнеyа и његову песму из серије “Сафе”.

* Шта ћетe бити кад порастете?

– Гризли, да једем колико хоћу, спавам кад хоћу и немам шефа.

(Headliner.rs)