ДА телевизијска серија може постати знак времена по коме ће се читати једна епоха, потврдило је цело суботње вече 9. јуна на првом програму РТС када су, једна за другом, репризиране по ко зна који пут епизоде "Повратка отписаних" и "Равне горе".

Две игране серије РТС показују два различита лица новије српске прошлости, оба у псеудоисторијском кључу. Сага о Прлету и Тихом, уз коју су одрасли нараштаји сада већ времешних клинаца, још се држи захваљујући одличном акционом обрасцу Аце Ђорђевића и игри једне полетне, можда и најбоље генерације ТВ глумаца коју смо икада имали. Серија је била репрезентативни продукт епохе (1974-75. и 1977-78), углавном ослобођене тешке партизанштине и идеолошког баласта, али и даље у програмским оквирима "тековина НОБ-а".

То што акциони ТВ фељтон Драгана Марковића и Гордана Михића није имао готово никакве везе са историјом покрета отпора у окупираном Београду 1944. није бринуло ни ауторе ни гледаоце. По шеми Либерти Валанса из истоименог филма Џона Форда поступила је и тадашња Телевизија Београд: кад је легенда створена, преузми легенду! И то је успело. Засновани на питком београдском хумору и препознатљивим типовима мангаша са асфалта, више забавни него поучни, "Отписани" су израсли у иконички знак по коме данас памтимо лагодне седамдесете године прошлог века, када се живело другачије.

Прочитајте још - Божидар Зечевић: Од српске династије направили пародију

Глумачки успон Драгана Николића, Воје Брајовића и Аце Берчека, сјајни стереотипи Стева Жигона и Паје Вуисића, музика Миће Марковића, која се и данас може чути са мобилних телефона, стекли су одавно култни статус и извесну бесмртност. И овакви, "Отписани" делују данас живље него било шта што је у истом жанру направљено после њих.

Сцена из "Отписаних"

Више од тридесет година касније, у сасвим другачијој драмској форми, серија Радоша Бајића "Равна гора" (2013-14) хтела је да прикаже другу страну у српском грађанском рату, али није успела да оде даље од 1941. Она се много више ослањала на историјске изворе, али и на сасвим другачију драматургију, која се с временом претворила у сликовницу спорог ритма, дугих пасажа и необјашњиво празних ходова.

Осим лика генерала Драже Михаиловића, којим се озбиљно позабавио покојни Небојша Глоговац, глумци су углавном деловали безбојно, а њихова игра натегнуто и неубедљиво. Ни трунке икаквог хумора (који је играо извесну улогу у свакодневици рата), равног и тромог тока, "Равна гора" није успела да обележи своје време. Пре је депресивно и сушно доба транзиције обележило њу, серију од које се очекивало да преокрене предрасуде и достигне популарност ранијих узора.

Два потпуно супротна концепта буде, међутим, асоцијације сасвим другачије искуствене природе. Серије тематизују готово исти период новије српске историје. У питању су две супротне слике, при чему она Прлета и Тихог функционише аутентичније, иако је чиста фикција, конципирана као стрип и фанзин, а она Ђенерала мање уверљиво, иако је историјски тачнија. Какве ли је идеје о истом, ратном времену стекао млади српски гледалац у суботу увече, сасвим је друго питање.