РАДИО је био прави баук, највећа препрека за улазак нечијег гласа у етар. Морали сте да имате, ако не образовање, а оно музичку културу. Цуне је захваљујући Жарку Милановићу, од кога ја научио дикцију и понашање на сцени, пред микрофон Радио Београда стао 1948. Никада није заборавио проглас који је Жарко написао и окачио у Радио Београду. По њему, певачи нису смели да без кравате тамо уђу.

- Морали сте бити класично обучени, ако је браон одело, онда су и браон ципеле, све, иначе би вам врло замерили, од портира до директора Радија - сећа се Цуне у књизи "Боља прошлост" Пере Луковића.

Легенда српске музике био је и остао чувен по свом непревазиђеном гласу. Многе његове колеге, па и оперски певачи, чудили су се колико дуго може да пева, а да не удахне ваздух. Отуда и чувена изјава Лепе Лукић да Цуне у јуну пред турнеју оде на Авалу да узме ваздух, а у септембру на крају турнеје издахне преостали ваздух. Лакоћа којом је Цуне владао гласом била је фасцинантна. Умео је да пева и кад се смеје, и када плаче, као што је то изводио у радио-емисији "Кантоман". Често је певао Титу, који га је једном приликом питао како тако лако пева и да ли је школовао глас.

- Када сам му одговорио да нисам, спонтано је рекао: "Значи, то вам је бог дао" - испричаће касније Цуне чији је животни мото био - "песник рече - где је среће и весеља, песму траже, где је туга, уз песму је блаже".

ПОЧИВАЋЕ У АЛЕЈИ ЗАСЛУЖНИХ ГРАЂАНА ВЕЛИКАН српске песме Предраг Цуне Гојковић, који је преминуо у петак у 84. години, почиваће у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Цуне ће бити сахрањен у среду, у 15 часова, а опело почиње у 14.30. Истог дана у подне, у Каменој сали Радио Београда биће одржана комеморација.

У јеку популарности у Југославији Цуне је 1966. свесно ризиковао - отишао је на турнеју у Америку и тамо остао три године. Није знао енглески језик, а у џепу је имао само 20 долара. Желео је да пева у југословенским културним и црквеним институцијама, али му нису дозволили, сматрајући га комунистом. За Американце је, пак, био певач иза "гвоздене завесе" и били су одушевљени његовим беспрекорним интерпретацијама руске, јеврејске, француске, шпанске и наше музике. Цуне је певао од једне до друге обале Америке, а мир је налазио у кругу породице, крај супруге Лепе и ћерки Наташе и Катарине. По повратку у СФРЈ 1968. неке новине прогласиле су га четничким певачем, мало због Америке, а мало због браде, због чега су му песме биле забрањене на радио и ТВ станицама. Браду је, открио је Цуне "Новостима" пре две године, пустио у Америци не зато што је био четник, већ да му она прекрије подваљак. Поносио се својом земљом, њеном традицијом, манастирима, царевима, краљевима, Филипом Вишњићем, кога је сматрао првим шансоњером у нас. Истицао је да није националиста, али да му нико неће забранити да изводи "Играле се делије насред земље Србије", народну песму коју је, на текст учитеља и песника Милорада Петровића Сељанчице, 1919. компоновао Божидар Јоксимовић.

- Требало ми је дуго да се опоравим од тих напада, две-три године - казао је једном приликом уметник. - Касније сам добио пуну сатисфакцију - одликован сам Орденом рада са златним венцем, добио Естрадну награду Југославије и као никад постао цењен од стране својих колега и публике.

СУТРА: ПОЛИТИЧАРИ И НАРОДЊАЦИ