КАКО замишаљате младог хевиметалца? А како оперског певача? Још је Алберт Ајнштајн, један од највећих умова света, говорио да је лакше разбити атом него предрасуде, а Предраг Глигорић (38) то чини свакодневно. Млади београдски хевиметалац, запослен у Народном позоришту као члан и организатор хора ове куће, готово сваке вечери пре представе скида рокерски накит, облачи позоришни костим и наступа са хором или као солиста. Одрастао уз оца Горана Глигорића, оперског певача, Предраг је завршио нижу музичку школу, свирао је виолину, али је с пунолетством већ морао да зарађује, па је уместо на студије дошао у Народно позориште на аудицију за хор, где је примљен као баритон.

- Током школовања сам почео да се бавим соло певањем да бих био најбољи рок певач у овој земљи - открива за "Новости" Глигорић. - То ми је био први циљ. Опера ми није била далека, у школи сам морао да певам арије, гледао сам и оца као дете, али када сам упознао хор, заволео сам оперу још више. Упао сам у добру екипу у позоришту, ми смо стално кантоманисали по гадероби. Ту гардеробу у шали називају "једина права солистичка", било је драња нон-стоп. Многи су одатле отишли у солисте.

И Предраг је често на сцени као солиста, али у срцу и даље гаји љубав према хевиметалу:

- "Сепултура" ми је један од најдражих бендова, "Металику" сам једва чекао да видим у Београду, а концерт "Мегадета" ми је најлепши рођендански поклон од најбоље другарице. Међутим, омиљени бенд ми је "Квин", што је као веза између метала и опере.

Народно позориште му је друга кућа, али не одустаје ни од алтернативне сцене. Први бенд са којим је наступао још 1993. свирао је треш метал, али ауторски, што је Глигоријевићу веома важно. Тренутно, уз све обавезе у позоришту, пева са два различита састава.

- Радим са бендом "Чаробна фрула", то је као неки парти састав, вуче на хевиметал и имамо већ довољно ауторских песама за албум - објашњава нам Предраг. - Са саставом "Племе" од августа снимам албум. Има доста гитара, неких етно-мотива и нежних мелодија, али када зарежимо то је прави треш метал. Текстови су мало меланхолични, углавном љубавни.

Предраг свој баритон не штеди, али је научио да располаже снагама.

- Знам шта могу, а шта не могу - тврди певач. - Уз то, постоји техника да се не замараш много. На пробама са бендовима избегавам да певам пуним интензитетом, штедим се, маркирам, док у опери увек певам пуним гласом. На снимањима са бендовима дајем све од себе.

А како се припрема када га увече у позоришту очекује премијера или велика соло деоница?

- Спавам дуго, оперем косу, пијем доста кафе и ако треба да се смирим, пустим неки хеви метал код куће.

Пред представу скида прстење, ако мора и минђуше са ушију, а костим прекрива још нешто:

- Када сам се тетовирао водио сам рачуна да се ништа не види када носим кратке рукаве. Можда ће бити проблема ових дана, јер припремамо представу "Моћ судбине", у којој имам соло тачку, а редитељ је замислио да ме види полуголог. Рекао сам им да када се скинем изгледам као да имам мајицу на себи, па ћемо видети како ће то проћи.


ПРЕДРАСУДЕ ЗБОГ ИЗГЛЕДА

ИЗНЕНАДЕ се људи када виде или упознају Предрага Глигорића, а још више када сазнају чиме се бави.

- Када видиш мушкарца са дугом косом и минђушама, обученог скроз у црно, одмах имаш предрасуде, без обзира на то да ли је оперски певач или је нешто друго - тврди Предраг. - Људи се изненаде, прво помисле да сам "дрогаш", али шта ја ту могу. Изузетна ми је част што сам у Народном позоришту. Ово ми је друга кућа, обожавам свој посао и људе са којима радим, али немам потребу да се тиме хвалим. Више други воле, када ме упознају са неким, да кажу да радим у Народном позоришту.