ПРВО водитељско искуство Тања Петернек Алексић имала је у трећем разреду Пете београдске гиманзије, на такмичењу "Палилулска олимпијада културе" на ком је и победила. У тој улози нашла се, открива нам, сасвим случајно. Пријавила је другарица из клупе, а данас кума Драгана, не би ли је спасла од укора који јој је претио због изостанака из школе. Иако је после као гимназијалац наставила да "плива" у новинарским водама (радила је за Индекс 202 и хрватски "Старт"), на крају четврте године одлучила је да упише Академију драмских уметности. Међутим, већ на првој години добила је понуду да као студент драматургије, под уредничком палицом чувеног Небојше Ђукелића, ради "Фестовизију" - ТВ програм ФЕСТ-а, који је касније постао Трећи канал РТБ. Пресудни тренутак да своју каријеру, ипак, настави као водитељ био је кад јој је у живом програму уредник из режије јавио да се спреми за изненађење, јер у студио улази посебан и јединствен човек. Био је то Милош Форман. После интервјуа са прослављеним редитељем, за њу више није било дилеме - потпуно се, признаје, "заразила" новинарством.

Данас је Тања аутор једне од нагледанијих емисија на овим просторима - "ТВ лица... као сав нормалан свет" (РТС) која ће ове године, у мају, обележити 14 година постојања.

- За све ово време направили смо веома богату и занимљиву архиву са којом ћемо да употпунимо емисију кадровима из прошлости. Тако ћете чути занимљиве приче оних који су већ били гости о томе шта се све мењало у њиховом микросвету од када су први пут били у емисији. Већ ове суботе видећете браћу Теофиловић са којима сам радила пре 13 година. Тада је само један од њих био у браку тек неколико недеља, а данас обојица имају одрасле дечаке. Њихов брат је за то време написао књигу "Клопка" по којој је и снимљен филм, вратио се из Норвешке и добио близанце. Коришћењем инсерата из старих емисија ствара се, заправо, нека носталгична атмосфера у којој можемо да видимо шта се све у животима људи мења за једну деценију. Гостовање је поновила и принцеза Јелисавета Карађорђевић - код ње се у животу, на пример, ништа није променило, па ни она није остарила.

Тања каже да се и данас са истим еланом припрема за емисије као и када је почињала да их ради. Радује се сваком сусрету и новом познанству, и ваљда, истиче, у томе лежи и тајна великог интересовања гледалаца за оно што ради.

ОБЕ ЋЕРКЕ УМЕТНИЦЕ СТАРИЈА Тањина ћерка Тамара Алексић студира глуму и до сада је своје умеће већ показала како на филмском платну тако и у позоришту.
- Код нас су у породици функције стриктно подељене. Ја сам ту да скувам ручак, организујем журку и будем ту за све разговоре који су потребни, али нисам неко ко се меша у њену каријеру. Кад нам је Тамара рекла да ће да студира глуму, упркос томе што ја знам да је то најтежи посао за жену, и муж и ја смо јој рекли да је то њен избор. Млађа ћерка има таленат који нема нико од нас - она фантастично црта. Веома је самостална. Прошле године се сама уписала на припреме за цртање и сликање, иако је била у седмом разреду. Занима је и костимографија и жели да научи да шије.

- Суштина је у истинском инетересовању и љубави према послу. Своје госте увек питам оно што ме занима и приватно, и разговарам са њима као да нема камера. Драго ми је што је и даље публика иста, а прате нас и клинци који тек стасавају. Недавно ми је једна девојка рекла: "Нисам знала шта гледам, али ме је то нешто веома привлачило и држало уз ТВ". Наша идеја била је да радимо интервју у документарној форми и, ето, догодило нам се то да нас људи примају у своје животе. Наша жеља од почетка била је да прикажемо некога ко се врхунски бави својим послом и живи исто као његова публика. Тако смо, на пример, видели Милену Дравић која је, такође, проживела бомбардовање као и сви ми, једнако се плашила, а и чекала је у редовима за млеко и хлеб. "Као сав нормалан свет" заправо значи да не постоји разлика између оних који воле и поштују уметност од оних који ту уметност стварају.

Тања истиче и да је "нормалан свет" после 14 година остао исти. Додаје и да се у последње време публика потцењује и да јој често стижу мејлови гледалаца који се захваљују што им открива нова лица или приказује личности које воле, на другачији начин.

- Гледаоци су жељни добрих и паметних људи који говоре о томе колико је важно живети сваки дан на најбољи могући начин, волети породицу и пријатеље. Када ми је гост био психијатар Часлав Хаџи Николић разговарали смо о томе шта је мера нормалности. Веома широком кругу популације која гледа ТВ он није толико познат. Снимили смо га у Ваљеву како седи испод дрвета, испред своје куће и прича о томе како би људи требало да брину о својим најближима, да се посвете сваком дану, да треба да уживају у животу до последњег даха, јер је живот јединствен и редак. И тог дана "божански" рејтинзи, којима се сви толико клањају, показали су да је та емисија на свим телевизијским каналима и у свим терминима, била у 15 најгледанијих. Овај човек је публици био интересантнији од ријалити програма. Ето шта је нормално сада. Идеално је када доведете психијатра. Сваки Србин би волео да слуша психијатра сваке недеље или госте који ће својим примером показати да је најважније да уредите животе тако да ви будете срећни.

Позната водитељка наглашава да је у свом послу веома самокритична, иако је свесна тога да је то тежи пут да се дође до успеха. Али, она не уме другачије.

- Мислим да је саморекламерство разне људе чији је производ сумњивог квалитета, по мојим мерилима, истакло у први план. Радујем се и што су људи из мог окружења, такође, самокритични. Сваку своју емисију одгледам по четири пута, како бих била сигурна да је све урађено како треба.

ИМА ЛИ У БЕОГРАДУ "ПОСВУДУША"?

ТАЊА истиче да нема много времена за градска дешавања и да их посећује само када за то има добар разлог.

- Желим да сачувам своје време за нешто друго што ми више значи. Идем на премијере и то због професије којом је требало да се бавим. Радо посећујем и изложбе пријатеља сликара. Али, највише волим да проводим време са својом децом и породицом. Пре неки дан сам разговарала са Оливером Млакаром о разним људима, шта ко ради у Загребу, помињали смо и неке старе звезде... и он ме упита: "Има ли у Београду "посвудуша"?" Ја му на то одговорим да не знам шта то значи, а он ће: "Па, знате, то су они људи који се свуда појављују".