НЕКОМ је ово празнична идила, неком еуфорија, а неком хистерија. Он у томе никако не учествује, на празнике просто не гледа. А говоримо о Милану Гутовићу.

Питамо га, ипак, да ли смо у овим данима генерално најближи ономе "хлеба и игара"?

- У средњем веку су за празнике и славља биле постављане јавне трпезе на којима је било хране за обичне људе. Код нас има сиротињских кухиња, што је доказ да живимо "озбиљну будућност", али нема тих трпеза, што је доказ да не живимо у средњем веку - сликовит је у разговору за "ТВ новости" познати глумац.


Како празници налажу сумирање године у одласку, на самом прагу 2016. радознали смо да сазнамо и како то он сумира српску стварност 2015. И опет добијамо сликовит одговор:

- Упркос "врхунским резултатима" и расту нашег рејтинга на неким "листама", нешто ми говори да пропадамо. Не мислим да нас политичари лажу, јер је ту полиграф, али само примећујем да се све променило. Ни "врхунски резултати" ни "раст" на неким листама нису оно што су некада били. Некада је то значило бољи живот, а данас не.


Шта бисте за Нову годину пожелели српској култури? А некултури?

- Ништа. Ту сам усклађен са ставом Владе. Ни они култури не желе ништа. Мислим да би на овом нивоу, нестанак нашег доприноса светској културној слици био раван нестанку поетске слике Ескима, или нестанку хумора Навахо Индијанаца.

ЧОВЕК ЈЕ ИЗГУБИО БИТКУ УЖИВАЛА је и смејала се публика у Аустралији, у којој сте недавно, са Небојшом Дугалићем и Миљаном Прљетом, извели комад "Арт". Шта је вама значио тај привремени бег, који вам се догодио и са Америком и Канадом?
- Није ми значио ништа. Био сам довољно у Америци и Канади, а онда сам прешао у Аустралију и тако из другог угла видео стање у коме је Србија. Видео сам крај очекивања наших људи који су веровали да је негде боље. Нису само Срби губитници. Чини ми се да је човек као биолошка врста изгубио битку.

Може ли нам у 2016, ипак, бити боље? И како?

- Може! Може, јер је живот овде као у бајкама. Када читаш бајку, никада не знаш шта крије следећа реченица. Због тога Срби с правом очекују, као у бајкама, срећан крај. Чуда постоје. Ми, додуше не верујемо у чуда, али у њима живимо. Да се разумемо - није ово крај, али се одавде види.


Да ли у Србији обичан човек може себи да изрежира бољи живот? Или бар живот?

- Може. Толики монаси и калуђери су то доказали.

А како то ради политички маг Срећко Шојић? И остали Шојићи?

- Он и они по правилу прате "интеграције" и уклапају се у "токове".


И опет плови "Бела лађа" српским ТВ морем. Шта нам говори чињеница да свака нова реприза серије Синише Павића засмејава публику као да је први пут? Када би нас више бринула, да ли бисмо "случајно" били ментално здравији?

- Она засмејава и служи разоноди, али би поруком требало да буде страшна опомена за ниво до којег је земља доспела. "Бела лађа" засмејава све, чак и оне о којима говори.


Мигрантска криза, терористички напади, слутње о Трећем светском рату... Има ли са оваквим актуелним светским сликама простора за смех и оптимизам?

- Мислим да је за оптимизам потребна дијагноза коју ја немам. Европа неће више организовати крсташке ратове. Време је за бежанију.

Ако се у Србији појави Нојева барка, ко ће успети да се спасе?

- Прво Ноје са фамилијом, а онда ко стигне.

Да можете да бирате која врата да вам се отворе, која бисте изабрали и шта би вас то чекало иза њих?

- Нова стаза и нова нада. Свежа илузија, и нови, свеж клише.