НА изолованој локацији, скривеној у велшким брдима, налази се једна од најбољих псећих академија на свету. Овде се не вежба за престижну изложбу "Крафтс", нити се награђују чистокрвност расе и лепота. У овој школи се одбаченим кучићима даје нова шанса за живот кроз програм тренинга који ће их научити како да заштите људе од опасности дрога и експлозива. Инструктор Сајмон Малин (48) радио је с псима по целом свету (претежно за војску), а од 2008. се налази на челу елитне Малпит К9 академије, осмишљене по највишим светским стандардима. Он дојучерашње "авлијанере" учи свему - од проналажења дроге до детектовања мина у ратним зонама. Знање је стицао на војним жариштима у Ираку и Авганистану, да би на крају, комбинујући различите методе које је научио, направио нешто своје и јединствено.

У серијалу "Пси за опасне ситуације", који је на програму наредних шест понедељака на каналу Вијасат нејчер (20.05), видећемо успоне и падове дресера и њихових паса и осетити непрестану неизвесност која их прати до самог краја обуке. Сведочићемо победама и поразима, али и стварању трајног односа између човека и његовог четвороножног пријатеља. У ексклузивном разговору за "ТВ новости", Малин каже да је невероватан осећај кад се овој племенитој животињи подари нови живот:

- Не постоји веће задовољство него када псу пружите прилику да уради добру ствар, а знате да ће у томе да ужива. Да није оваквих тренинга, већина њих би завршила у прихватилиштима због немарности власника. Уколико су заиста срећни они умеју да покажу захвалност. Целокупан тренинг је нека врста игре. Концепт је такав да пси немају идеју шта заправо раде. Спасавање људи не доживљавају као посао. Пронађу место на којем се налази нешто с "чудним" мирисом и после тога добију играчку. Сваки пут кад крену у потрагу за експлозивом или дрогом, мисле да иду да се играју.

* Јесу ли пси свесни кад не испуне задатак?

- Наравно, али је мали проценат оних који не успеју да га обаве. Уколико се то и догоди, не остављамо пса на цедилу. Чим проценимо да није за овај посао, пронађемо му пристојан дом. Ценимо животиње с којима радимо. Уколико се на било који начин повреде и нису у могућности да наставе тренинг, шаљемо их на опоравак.

* Сећате ли се неке смешне ситуације која се догодила током тренинга?

- Наш мото на академији гласи: "Све је ово шала". У ситуацијама кад је пас одлично одрадио задатак, али не и његов тренер, обично се нашалим: "Добар пас, штета што и тренер није такав", или кад ме тренери питају за мишљење о сопственом напретку, а ја им одговорим: "Пас је одличан".

* Имајући у виду ваше искуство, можете ли од старта да претпоставите хоће ли пас бити добар или лош за овај посао?

- Лако је закључити када пас баш није погодан за тренинг. Мада, дешавало ми се да кажем за пса да ће бити одличан, а он се баш и не покаже. Никад не можете бити сигурни да ће пас успети, док не почнете да вежбате са њим. Могу да препознам оног који није створен за трагача. Ако нема жељу да се игра с играчком, ситуација је јасна. Тестирамо га тако што играчку сакријемо. Уколико крене да њушка - успеће, а чим почне да је тражи погледом - неуспех је загарантован.

* Јесте ли се некад емотивно везали за пса да сте пожелели да га поведете кући?

КУВАР У СЛОБОДНО ВРЕМЕ * ДА нисте инструктор паса, чиме бисте волели да се бавите?
- Можда ће вам звучити чудно, али одувек сам желео да будем шеф у свом ресторану, што је потпуно супротно од мог занимања. Обожавам да кувам за породицу и пријатеље, мада нисам сигуран да они баш уживају у мојим специјалитетима (смех).

- Такве ситуације су неминовне, мада се трудимо да се не везујемо за псе. Ипак, лепо је видети их како одлазе кућама с људима који им пружају живот какав би сваки љубимац пожелео.

* Како се родило ваше пријатељство с Тејлором, псом с којим сте друговали током рата у Ираку?

- Послали су ме 2005. у Ирак да обучавам псе за откривање експлозива, кад сам упознао Тејлора, са којим сам две године касније, у јеку побуне, трагао за камповима бомбаша самоубица. У једном тренутку били смо одсечени од војне подршке, скривајући се на градилишту окружени непријатељима. А, онда су једног јутра припуцали на нас огладнеле и ожеднеле. Тејлор се уплашио и почео да бежи. Од страха да га не изгубим, трчао сам за њим не обазирући се на метке који су ми фијукали око ушију. Једва смо извукли живу главу. Затим је дошао дан кад сам морао да напустим Ирак и кажем збогом најбољем пријатељу, који је прераспоређен у Авганистан. Срце ме се цепало. Прошли смо кроз екстремне ситуације, али он ме је блентавим "осмехом" терао да се осећам безбедно.

* Знате ли шта се после догодило с Тејлором?

- Оставио сам га у сигурним рукама, али прошле године сам сазнао да живи у лошим условима. Захваљујући "Фејсбуку", успео сам да га пронађем и пошаљем у азил за животиње у Кабулу. Тамо је провео месец дана, док нисам напорним радом сакупио 3.000 фунти како бих му платио транспорт до Британије. Није ме одмах препознао. Био је узбуђен после дугог лета. Али, кад смо стигли кући и кад је добро оњушио ново окружење, скочио ми је у загрљај. Он је златан пас.

* Који је ваш савет власницима паса, како да их учине срећним?

- Пружите им много игре. Третирајте их као псе, а не као бебе. Дозволите им да буду оно што јесу. Псима је потребно да се осећају као пси и тад су најсрећнији.