ДА НИЈЕ било деде Симе, оваца које је чувао и једне руже, Петар Пера Танасијевић (82) можда никада не би постао чувени композитор, текстописац и певач. Али било је и деде Симе, и оваца и руже, а пре свега несвакидашњег талента, па је творац непролазних песама „Јутрос ми је ружа процветала“, „Вараш ме, вараш ме“, „Од извора два путића“ „Чај за двоје“... написао око 700 народних композиција, музику за филм „И Бог створи кафанску певачицу“ и култну серију „Камионджије“, и продао више од 12 милиона плоча!

Прву песму написао је 1952. године „Спустила се јесен по пољима“, која је касније нашла место у књизи Ивана Ценерића „Лира од 1.000 најбољих народних песама“. Две године касније, на првом студентском фестивалу, у дуету са братом Драганом осваја прво место и тада све почиње... Нјегове композиције „Од извора два путића“, „Јутрос ми је ружа процветала“ и „Године су пролазиле“ уврштене су међу 50 најбољих песама 20. века!

Танасијевић нас, са супругом Десом и ћерком Маријом, дочекује у стану на Коњарнику. Виталан, причљив и духовит. У соби окићеној наградама (а имао их је у каријери више од 30), ЛП плочама, старим фотографијама и сећањима која сежу далеко, Петар нас води тамо где је све и почело - у Смедеревску Паланку.

- Одрастао сам тамо где су били најбољи текстописци, музичари и певачи. Можда је то и утицало да касније надоградим оно што сам желео. Поред моје куће живео је Мија Крњевац, свирао хармонику са његовим оцем Ацом, био је неки Драга Кец, најбољи хармоникаш у Србији, па његов брат, такође хармоникаш. А и моји су сви били музичари, и деда, и баба... Мајка је певала феноменално. Волео сам да их слушам, али нисам ни сањао да ћу кренути тим путем. Певао сам уз њих, док ми деда није рекао: „Ти, бре, певаш само старо! Имаш ли неку своју песму?“ Зафркавао ме, али сам помислио да је можда и у праву.

* Значи, деда Сима је „испровоцирао“ ваш таленат?

- Јесте. Тада смо се сваког петка окупљали код Крњевца. У дворишту једна кућа и ливада, никакав луксуз. Цела Шумадија, од Тополе па до Пожаревца, ту је долазила, свирала и певала. Драгиша Недовић, Обрен Пјевовић, неки хармоникаш из Параћина... И ја сам увек био ту. А онда, док сам се једног дана по киши враћао са овцама, напишем „Дивље руже“. Гледам киша пада, једна ружа остала, кисне сама, а мени жао. И док сам стигао до куће, настали су стихови „Да ли знадеш, сунце мило, где ми драга хладује“...

ЋЕРКА ПРИЧАЛА ми је супруга њен живот и догађаје, све сам бележио и кад они сви заспе, ја пишем. Кад ми се родила ћерка Марија, боже колико сам текстова написао, пуна их је кућа била. Тада сам написао и „Кћери моја милија од злата“. Марији сам касније купио клавир, али нисам хтео да се бави музиком. Мораш или да будеш први, или немој да чапрљаш тек да би се нашао ту. Онда је завршила правни факултет, међународно и америчко међународно право.

* Али сте у музички свет ушли као певач?

- Певао сам с братом још у гимназији. Тада је у Паланци било КУД „Абрашевић“, Крњевац је био вођа групе „Квартет гитара“. Певушили смо, ишли од села до села, певали по разним домовима култура, зарађивали паре... Тада је „двојка“ била у моди, лагана да буде песма. Ишли смо на вашаре, прославе, обично око цркве су се одржавале игранке... Многе ствари сам тада памтио, па користио кад сам дошао у Београд.

* Са братом сте учествовали у радио емисијама, које су се тада емитовале уживо?

- Да, није било магнетофона да бисмо враћали. Биле су аудиције на којима се није толерисала ни најмања грешка. Ако кикснете, скидају вас три месеца с програма. Није било као данас. Певају целу песму за пола тона ниже или више, и нема везе. Ал’ добро, брат и ја смо гурали полако, мада је Царевац говорио да „мало заврћемо“, ал’ Ђорђе нас је правдао тиме да смо из Шумадије.

* Кроз какве је филтере тада неко морао да прође да би снимио плочу?

- Контроле на радију су биле ригорозне, имали су човека који је прегледао текстове, па се тек после ишло код продуцента Миће Ђорђевића, да снимите плочу. Било је тешко, али добро. Тад су на радио могли само они који не певају у кафани.

* И ту се знао ред?

- Да. Прво је био Радио Београд, па кафана, па вашари. Такав је био распоред. И није било мешања. Рецимо, Тома Здравковић је био изванредан, али је певао мало шпански. Да сад живи, био би опасан, али онда кад се певало чисто народно, није. Он, Цуне, Тозовац... певали су у кафани. Али после смо Тому извукли, па је био у нашој групи, код Крњевца. Певао је шпанске, а ја наполитанске и народне песме.

АНДРИЋ ГОДИНЕ 1972. ми је тадашњи министар просвете Војислав Марковић рекао да је Иво Андрић похвалио моју песму, за коју је текст написао Благоје Поповић - „Не питај ме“ (“Времена су прошла стара и са њима обичаји, не крију се више, нано, као некад осећаји“). По Андрићу, стихови из те песме су адекватно одражавали збивања и осећања нашег менталитета. Нема ми драже награде од Андрићеве похвале - признаје Танасијевић.

* А онда сте написалии данас чувену песму „Од извора два путића“?

- Прво сам певушио, а онда сам се осмелио, и колеге су ме охрабриле, да почнем мало и да компонујем. И напишем „Од извора два путића“. Одем на Кордун, моја супруга је одатле, фино видим један изворчић на две стране и напишем је часком.

* И том песмом прославите Лепу Лукић, чије име неизоставно иде уз ваше?

- Нашао сам је на „Жупској берби“, у Александровцу 1963. Возимо се, а она ми цело вече иза леђа пева „У сокаку комшија ми...“. Кажем јој: „Доста, бре, мала, прекини“, а она стидљиво одговори да само ту песму зна. Али је Лепа била једини алт. Нада Мамула у Босни, а Лепа у Србији. Све друге су биле сопрани. Кад сам је чуо, запрепастио сам се. Тада сам мом колеги текстописцу Мићи Милутиновићу предложио да напишемо нешто за Лепу. Позвали смо је после годину дана у Београд, снимила је песму, и без икакве аудиције била примљена у Радио. Песма је у народном духу, сачувала је оне фине мотиве, нема ничег модерног и досадног. После ме терао Ђаво да сретнем Силвану Арменулић, па сам и са њом направио дует, али нису хтели да је приме, јер је она тада певала код „Лондона“.

* Сарађивали сте и са Бебом Селимовић?

- Јесам, случајно. Нју је знао директор „4. јула“, листа Југословенске народне армије. Питао ме је хоћу ли ја да напишем музику на његов текст. Беби се допало, дошла је код мене и снимили смо „Како срцу свом да кажем да те оно више нема.“

* Јесу ли се тада наплаћивале песме, какоје то функционисало?

- Морао је да вам се допадне певач, а новац смо добијали од ауторских права. Песме се нису наплаћивале, а механичка права смо примали свака три месеца. За песму „Од извора два путића“ сам преко СОКОЈ-а за три месеца добио 16 милиона.

* Добијате ли данас тантијеме од ваших песама?

- То је чудо, али стижу регуларно. На годишњем нивоу то су мале паре, око 1.500 евра. Али то је за песме које су се вртеле много, много давно. Нека дама из Шведске је снимила песму коју је певала Душица Билкић „Иду путем двоје, не говоре“... И за њу сам добио новац. Чак ми је прошле године, а и ове ће, стигао новац из Мађарске, преко ЕУ. Замислите, они воде рачуна о нашим песмама, све бележе и мени пошаљу око 2.000 евра.

* А овде нисте добили ни националну пензију.

- Не, ал’ добро, има ту свачега, нема везе. Задовољан сам што сам написао толико, ваљда ће неко некад то ценити.


ПЕСМЕ ОВО су само неке од песама које је компоновао Петар Танасијевић:
* „Ој, мјесече, звездо сјајна“
* „Чај за двоје“
* „Два ока њена“
* „Иду путем двоје, не говоре“
* „Ђурђија“
*„Не живи се хиљаду година“
* „Шумадијо зелена ливадо“
* „Мој Драгане“
*„Године су пролазиле“
*„Пољуби ме драги“

* Написали сте на десетине безвремених песама?

- Имам сад и на Радио Београду око 70 нумера које су примљене као трајни снимци и стално се врте, као да су народне. Али, није тада баш тако изгледало, иако сам од почетка желео да оставим нешто за будућност, да не буде популарно само месец-два. „Јутрос ми је ружа процветала“ сам, рецимо, написао 1959, а на Радију Ђока каже: „Ко то написа?“. Мислим ја сад ће да ме похвале, кад они кажу да имају ружа колико хоћеш и да им не треба још једна. Снимимо је ипак, Милица Поповић је певала, али ја кажем брату да не говори да смо ми аутори. Тек после три године, кад се СОКОЈ јавио да нам исплати хонорар, морао сам да „признам“ да је моја.

* Како је и када дошло до урушавања и потпуног преображаја новокомпоноване музике? Да ли је то моменат кадазабавњаци почињу да узимају елементе из народне музике?

- То је било почетком осамдесетих година. До тада је Радио имао годишњи Сабор, где се певало најбоље од најбољег, а онда га је Салих Нуши из Приштине забранио. Тад је почело да се таложи све и свашта. И сад кад размишљам о турбо-фолку... Видите, ми полако одлазимо. Не разумемо младу генерацију, као што ни нас нису раумели они пре нас.

* Да ли је само време било другачије или и људи?

- Све је било другачије. Ми смо се дружили, поштовали, размењивали идеје, читали један другом песме, пазили једни на друге... Обрен Пјевовић, Недовић, Мића, браћа Спасојевићи, Аца Степић... Заједно смо и награде „трошили“. Догађало се да, на пример, ја добијем прву награду, а онај из ПГП ми приђе и шапне: „Е, пази, коверат је празан“. Потрошили већ, нема везе. Само се захвалим и ћутим.

* Има ли данасталентованих певача и текстописаца?

- Много их је добрих. Рада Манојловић лепо пева. Адила уживам да слушам, и Милана Топаловића Топалка. Захар је добар мајстор, па Браја. Ипак ми се учини понекад да неки певачи певају стално једну исту песму. Не може да се пише оно што се не проживи. Мора човек да прође кроз тај живот... Данас, као да сви негде журе, па у тој журби нема ни првог, ни другог дела песме, праве их наопако, песме су нагомилане и натрпане.

* Како сада проводите дане?

- Мало је те болести, срећом, немам проблем ни са чим осим мало са очима, спутавају ме, па морам да пазим у које време пишем. Можда сам и на мог деду Симу, гурао је до 94. године. Али, и писање је као нека болест. Почео сам у 18. години, сад ми је 82. Како да престанем? Живот је богат и кад бих се још једном родио, чини ми се да ништа друго не бих умео, него оловку и папир у руке и све, још једном, исто.