Борис Исаковић: Судбина глумца је чергарење

ПРОТИВ усуда глумца - ако га нема на телевизији, нема га уопште - Борис Исаковић се није борио. Имао је свој пут и потребу да зарад осећања сопственог мира и духовности, не подлеже укусима који му не годе. Позоришну и филмску игру је стављао испред оне која можда доноси већу популарност, али како популистичка слава није његов императив, глумац није имао жељу да се појављује у серијама без назнаке квалитета. Понуду да глуми у "Фолку" (ТВ Прва, у продукцији “Адре- налина”) није могао и није желео да одбије.

- Идеја Душана Милића ми се учинила провокативном чим сам је чуо. Са великим задовољством сам прихватио да играм у серији, јер се бави темом о којој вреди проговорити. Престали смо да се односимо према миљеу друштва који, чини се, постаје најважнији. Веома је важно показати да постоје и људи који су зарад својих амбиција или новца спремни да жртвују и сопствену децу.

У улози оца мале Звездане, чија судбина осликава судбине свих младих људи који по сваку цену газе до славе, Исаковић је, каже, толико пута помислио:

- Хвала богу што само играм оца који своју ћерку гура у тај бескрупулозни свет. Хвала богу што ја заиста нисам тај отац. Добро је што се ова прича покренула, јер нам је потребан повратак критичке мисли, коју као да смо свесно негде изгубили.

Глумци су, сматра Борис, као културни посленици позвани да подижу свест гледалаца. Са "Фолком" је препознао ту шансу.

Да ли сте и пре недавно снимљеног филма "Одумирање" били свесни да је баш таква судбина и наших села?

- Наравно, али то је проблем са којим се суочавају и други народи. Баш данас сам слушао како и Немци имају муке због одласка младих људи са села, али сигуран сам да Немачка помаже старима који остају, док код нас то није случај. Тих дана, док смо снимали филм у околини Златибора, нестала је једна старица која је чувала овце и нису успели да је пронађу. Многи од њих немају ни струју ни воду и просто је невероватно да у 21. веку људи живе у таквим условима. С друге стране, ти крајеви су прелепи и када бисмо могли да организујемо живот у таквим, мирнијим оквирима били бисмо здравији и срећнији. А овако, стално негде јурцамо, на точковима проведемо пола дана.

Ви сте први који бар две деценије живи на релацији Нови Сад - Београд. Нисте пожелели да се "скрасите" у престоници?

- Судбина глумаца јесте чергарење. Сада већ давно, пожелео сам и покушао да живим у Београду, али то је било кратко и из приватних разлога сам се вратио Новом Саду. Више ми не пада на памет да размишљам о пресељењу, јер ми је довољно хаотичан Нови Сад данас. А хаотична слика данашњег Београда би ми била и превише.

Има ли херојство смисла? - питање је којим се бави филм "Кругови", у којем играте. Па, има ли?

- Филм Срдана Голубовића који, како чујем, тражи своје фестивалско место, више је него поучна прича. И то не само о херојству, већ о преко потребном помирењу на простору бивше Југославије. Време је да схватимо да су људи људи, а нељуди нељуди, да злочин припада злочинцима, а никако одређеном народу или некој групи. У том случају, херојство има смисла. А између нас глумаца више нико и не размишља да ли је помирење потребно, јер је блискост односно размена креативних идеја између стваралаца нешто без чега не можемо да функционишемо.

Колико дара, воље, енергије и стрпљења је потребно да би се одиграла представа "Галеб" (Српско народно позориште) у трајању од шест и по сати?

- Не кријем да сам, као учесник у њој и као директор драме, имао страх на какву реакцију ћемо наићи код публике, али моје сумње су демантоване. Када се упустите у једну такву авантуру, онда вам је жао да из ње искочите, јер, на крају крајева, у позориште сте и дошли да бисте нешто доживели. После четвртог чина или шест и по сати играња, публика не одлази, а ми глумци остајемо на сцени и аплаудирамо једни другима. Аплаудирамо у славу позоришта. Јер, гледајући и радећи ову представу, имате шансу да бар на тренутак зауставите лудачки темпо живота, који нас свакодневно гони да јуримо као без главе. Ујутру, када се погледамо у огледало, видимо неко лице, више не знамо ни да ли је наше, али излазимо са њим на улицу и цео дан га носимо. "Галеб" нам пружа шансу да ухватимо тренутак за себе - и запитамо се ко смо и куда идемо.