Прича о индустријском напретку Лесковца: Од турске касабе до српског Манчестера (ФОТО/ВИДЕО)

Игор МИТИЋ

недеља, 28. 06. 2020. у 19:00

Прича о индустријском напретку Лесковца: Од турске касабе до српског Манчестера (ФОТО/ВИДЕО)

Кафана "Мали Каспар" Фото И. Митић

Поставка у Народном музеју је мултимедијална шетња која оставља без даха
ДУХ некадашњих Лесковчана, веома штедљивих људи са развијеним осећајем за трговину, који су свој град, у периоду од ослобођења од Турака 1887. године до почетка Другог светског рата, претворили у највећи српски индустријски центар, после Београда, најбоље одсликавају речи песника Радета Јовића: "Ми Лесковчани на малечку столичку седимо и у големо небо гледамо", као и цитат из једног дневника написан 1908. године: "Нема наде нигде, ни у кога, до у Бога и у своје руке." То је период интензивног развоја занатства и трговине када је Лесковац имао чак 1.000 ужарских радњи са око 4.000 мајстора, калфа и шегрта.

Нова фаза сталне поставке лесковачког Народног музеја доноси мноштво детаља о времену када је овај град, за релативно кратко време, успео да се трансформише из турске касабе оријенталног изгледа у европски град - један од четири на Старом континенту којима је индустријализација донела надимак "Манчестер". Он се развијао "американском брзином", а претходила му је првобитна акумулација капитала превасходно ужаријом, али и другим занатима којих више нема. Срећом да су сачуване аутентичне радионице једног чешљара, папуџије, кујунџије, мутавџије и терзије, које су у поставци оживљене ликовима из тог периода, направљеним од силикона, као што је то учињено и са двема собама које приказују сеоски, односно градски начин живота крајем 19. века.

ПРВУ гајтанару Лесковчани су отворили у селу Стројковцу, у воденици која је данас Музеј текстила. Производња је почела са 30 чаркова, а да би их, упркос забранама, донели из Бугарске, морали су да покажу и изузетну сналажљивост. Преслице, менгеле за паковање, примерци различитих врста овог производа и изузетан зубун украшен црвеним гајтаном дочаравају овај период.

РОШТИЉ ЗАБЕЛЕЖЕН је податак да су Лесковчани за један дан јели и по 5.000 ћевапа. Они су лети живели на улици. Дружили су се крај столова бројних кафана и хотела збијајући шале на свој рачун, али и туђи. О тој врцавости сведоче и изреке: "Будала се не сеје него сам ница", "Кој ће у мед да брка, а прсти да не олиже", "На вука повика, лисица месо изеде", "С памук ти душу вади" или "Зацопаја се ко пинтер у буре".

На фотографији оснивачи прве фабрике штофа која је почела са радом 1895. године, а испод ње посебан експонат - годину дана старији разбој који је краљ Милан поклонио Ткачкој школи. Визионарство Лесковчана који своју децу шаљу на школовање у иностранство. Удружују се. Подижу другу хидроцентралу у Србији, која са истом опремом и данас ради, и први далековод од централе на Вучјанки до града.

- Лесковац је био центар и металне, црепарске и керамичке, гумарске, пиварске, дрвопрерађивачке, млинске и индустрије сапуна и козметике, а имао је и веома развијено штампарство. Тридесетих година бројао је око 850 трговачких радњи и девет банака са 39 милиона динара уплаћеног капитала и са све већим улагањем у индустрију путем кредита, акција и учешћем у управљању предузећима. Наши индустријалци су отварали фабрике и у другим срединама у тадашњој Краљевини Југославији - прича Мира Ниношевић, директорка музеја и аутор концепције поставке.

Основачи прве српске фабрике штофа, која је почела са радом 1895.

Још један изузетан експонат. Сат за откуцавање радног времена у "Фабрици вунених тканина, камгари предива, гајтана, позамантеријских и плетарских производа Илића, Теокаровића и Петровића" и писмо Димитрија Туцовића из 1911. године да их је први пут видео баш у Лесковцу. Следи приказ радничког покрета, највећег штрајка 1914. године, а потом и побуна радника у периоду између два рата, као и најпознатијих представника политичког живота. Оригинални реденгот и ордење Михајла Бабамилкића познатог по изјави: "Сас мале паре џумбус правим" и прича о вишеструком народном посланику Тодору Тонићу који је за себе говорио да је "Татко на народ". Бабамилкић је три пута биран за председника општине, коју је предводио чак 15 година.

ДУЖ чаршије смењују се панађуриште, главна, житна, ужарска пијаца. Преко моста - дрвна, кудељна, па марвена пијаца, на нишком путу. На једној страни очеви у ркмачама, на другој млади обучени по најновијим модним журналима, али и шалваре и нануле као остатак турског утицаја. Друштво обележено противуречностима између настојања да се модернизује и покушаја да одржи паланачки начин живота. Калдрма и прашњаве улице. Ту је традиционална венчаница са почетка 19. века, али и прелепа хаљина из 1910, стигла из Париза, као и свадбене ципеле које су наручене из Беча.

Оригиналне занатске радионице

Највећи број радњи је у улицама Краља Александра и Краља Петра. У једној продавници оригинална паковања бомбона, кекса, сапуна и других намирница. И у књижари је много аутентичних експоната. Са развојем привреде Лесковац добија многе културне институције. Имао је четири певачка друштва, девет фудбалских клубова, ловачко, стрељачко, бициклистичко као и многа женска хуманитарна удружења. У граду се, 1935. године, оснива и Аеро-клуб. Лесковачки соколци учествују на слетовима у Београду, Сплиту, Љубљани, Софији и Прагу.

КАФАНСКИ живот је био изузетно богат. Поред прва два хотела, "Плуг" и "Костић", Лесковац је имао чак 105 кафана. Оне су у јавном, друштвеном, политичком и нарочито културном и забавном животу имале велики значај. У њима се није само лумповало, пило и веселило, него су ту одржавани и разни зборови, политички скупови, бројне забаве као и матинеи, балови, приредбе, позоришне представе. Неке су имале и биоскоп, а многе од њих су биле и јавне куће.

Градоначелник Михајло Бабамилкић, одело и ордење

- Први модеран биоскоп који је имао своју салу био је "Корзо", али је чувени биоскоп "Славуј" био у кафани "Париз". Кафане су имале позорницу, па су се представе одржавале док су гости јели, а келнери међу њима служили. Реконструисали смо кафану "Мали Каспар". Захваљујући потомцима Алексе Цветковића Каспара, имамо оригиналну точионицу пива, са кафанским инвентаром, тањирима, послужавницима и столом. Они су успели да сачувају чак и чашу на којој пише "Пивница код Малог Каспара" и поједина документа, од огласа до дозволе за точење пића на ситно из 1929. године, коју је Каспару издала финансијска управа у Нишу - објашњава нам Мира Ниношевић.



Поставка се завршава малом позорницом за децу као сећање на развијени позоришни живот у свим лесковачким школама. Домаћини кажу да ће се ту одржавати разне креативне радионице и да им је жеља да окупе што више младих како би имали прилику да на интересантан начин спознају део богате историје. Сећање на време када је Лесковац имао више од 30 великих фабрика. Сматрало се да може да исхрани још седам градова. Његово богатство мерило се стотинама милиона тадашњих динара, док су све инвестиције српских предузећа тек једнаке капиталу који инвестирају лесковачки индустријалци.

Разбој - поклон краља Милана 1894.

МОДЕРАН ПРИСТУП

ПОСТАВКА отвара простор за интерактивно откривање мноштва детаља у наизглед затвореним полицама и фиокама, али и могућност коришћења модерне технологије. Уз мобилни телефон и одговарајућу апликацију посетиоцима се отвара мултимедијални свет. Довољно је да камеру свог телефона усмере ка некој од фотографија, па да је покрену у непоновљив доживљај града кроз аутентичне "покретне слике" - од карневала, преко првог лета авиона до шетње градом. Осам екрана на додир, доносе још много детаља, докумената и фотографија, а посетилац сам бира оно што га занима.



Сат у фабрици











Пратите нас и путем иОС и андроид апликације