Још као дете волео је да држи кичицу у руци и да слика, а обожавао је и пчеле, та чудесна бића која су недавно проглашена најзначајнијом врстом на планети. Нико из његове породице није имао ту уметничку жицу, а није се бавио ни пчеларством. Без обзира на то, Иван Ђелић (37), из Параћина, остварио је обе своје дечачке љубави. Завршио је Академију Српске православне цркве за уметност и конзервацију, а има и пчелињак са стотину кошница. И то регистровани, под именом "Ђелић".

- У Поморављу није било рестауратора кад сам уписао факултет, а нема их ни данас. Сликарство ме је одувек привлачило, рестаурација такође. Дипломирао сам 2006. и по звању сам дипломирани сликар рестауратор конзерватор, а како сам се запослио у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, положио сам државни испит за кустоса. Радим у струци, у установи са више од 3.000 експоната наивних уметника. Махом су то слике на платну и на папиру, графике, цртежи... Повремено радим и иконе - прича даровити Параћинац.

И ПОРЕД необичне струке и чињенице да свакодневно путује из Параћина у Јагодину, није заборавио на своју дечачку љубав. Остварио ју је тек пре пет година, када је купио прву кошницу. Све остале - до стотину, сам је направио у столарској радионици свога деде, а пчеле разројио. Данас има два пчелињака. Један је на Карађорђевом брду изнад Параћина, у дворишту породичне викендице, а други у Трешењевици, подно Јухора.

Мада му је пчеларење допунска делатност и мада нема довољно времена да му се посвети, скоро сваког дана обиђе своје мезимице. Чак и зими, када су друштва неактивна. Тврди да пчеларења нема без љубави, али да ни финансијски ефекат није занемарљив. Сто кошница може бити довољно да породица живи под условом да, осим меда, развије и друге пчелиње производе. У супротном, потребно је до 200 кошница.


Иван Ђелић

- Србија је последњих година доживела праву експанзију пчеларства, а тако је и у Параћину. Врло је активно удружење у коме сам секретар. И пчелињи производи су све траженији, па и ја правим планове за производњу матичне млечи и перге - ферментисаног полена, који још зову пчелињи хлеб. Производња матица је такође исплатива. Све актуелнији је пчелињи отров, али то ипак захтева веће ангажовање, а и питање је какво је тржиште - размишља наглас Ђелић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Задругарство на делу: Деда и унук узгајају овце са француским педигреом

ЊЕГОВ пчелињак је у Параћину препознатљив по квалитету, тако да купци долазе код њега. Сем тога, Иван не пропушта ниједан етно-фестивал и сличне манифестације, а учествовао је и на параћинском сајму привреде. Ту је први пут изложио своју медовачу. Тврди да је ова година била лоша за пчеле - било је багремовог и мало ливадског меда. Али је зато претходне године имао три врцања. Поред багремове и ливадске испаше, било је и испаше дивље купине, а кошнице препуне, до четрдесет килограма меда.

Рад у пчелињаку релаксира и одмара Иванову душу, мада му је и посао у струци задовољство. Млади Ђелић је, тако, нашао себе, без обзира на то што је у породици пионир у оба посла. Ипак, нада се, бар кад је о пчелама реч, да тако неће остати. Трогодишњи син Лука ових дана му помаже да прави "погаче" неопходне за пчелињу зимску прихрану.


Слике Ивана Ђелића


ИЗВОР ЖИВОТА

Без тих најдрагоценијих бића на планети не би било оплодње воћа и поврћа и, практично, не би било живота, тврди наш саговорник. Нажалост, данас, у условима климатских промена и нових пестицида, без неговања пчелињих заједница и људске пажње, друштва не би опстала. Прихрањивање пчела је, због тога, нужно зло. Природна селекција веома је сурова, а сведоци смо помора читавих пчелињих друштава, каквих је недавно било и у Војводини.