КАКО је лепо и готово романтично бавити се сточарством по сунчаном дану и, из неке дебеле хладовине на чистом ваздуху посматрати стадо како мирно пасе и "ваља" се зеленим пропланцима, док око њега тумарају шарпланинци или пулини. Проблем међутим настаје кад се примиче јесен или зима и кад стока, на тим истим пределима скапава од жеђи, као што је то на Сувој планини која се изнад Беле Паланке издиже као облак, или кад је потребно допремити храну за зиму са десетак километара удаљених ливада, до којих и са којих воде само козје стазе и где је једино "превозно средство" магарац или коњ.

Ове сезоне се на суватима Суве планине напаса, на слободној испаши око 600 говеда, много мање оваца, близу 150 коња, а извор на Ракошу је због дуготрајне суше без иједне капи воде. Горштаци су се организовали како им стока не би скапавала, сакупили старе каде, поређали их и сваког дана их пуне са врела у Коритници.

- Није бадава Сува планина добила такво име. И ранијих година је било проблема са водом, али ове су они готово стравични. Последња киша је пала још пролетос и од тада је у неколико наврата само оросила. На Ракошу нема воде ни за десет, а камоли за 1.000 грла. Камионима са војних отпада и дотрајалим тракторима пунимо цистерне са водом и довозимо сваки дан, овде на Дивну горицу. Источимо, напунимо каде па сутрадан опет све из почетка. По десетак километара на једну и још толико на другу страну и то је обавеза као кад устанете и доручкујете. Без ових камиона би нам стока поскапавала од жеђи, а ми би морали у град, на социјалну помоћ. Нити нас ко пита како нам је, нити ко помаже. Што би народ рекао, у се и у своје кљусе - објашњава муке сувопланинских сточара Предраг Пејчић, из белопаланачког села Мокра.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СТОЧАРИ НЕВИДЉИВИ ЗА ДРЖАВУ: Без потврде нема субвенција


Истини за вољу, повремено пуне и резервоар на Ракошу који је пре неколико година направила локална власт из Паланке и која им повремено помогне око трошкова за транспорт. Да није тога, не би опстали.

Муке сточара у Топлом долу на Старој планини су нешто другачије, али су такође обеспокојавајуће јер су и они препуштени сами себи. Овде има воде у изобиљу, али нема путева ка планини. Када се припремају за зиму и допремају сено ближе својим шталама, користе једну средњовековну или можда и старију "направу", јер на овдашњим козјим стазама точак, као "почетак свих почетака" и цивилизацијско достигнуће, још не користи.


Воду за стоку допремају камионима


Драган Петровић, сточар из овог места, каже да су магарац и коњ овде незаменљиви јер само ове животиње могу да довезу сено са планине, путева ка удаљеним ливадама једноставно нема.


ВЕКОВИМА ИСТО СКОРО СВЕ

КАД после неколико сати пешачења узбрдо, са коњем или магарцем стигнемо на ливаду одсечемо једну овећу букову грану. Исхрастимо је, оставимо по неколико најгушћих грана и на њима сложимо пола пласта или чак и пласт сена. Увежемо конопцем, а дебљи део гране вежемо за коња и тако допремамо сено. За један дан, у најбољем случају на овај начин може да се "превезе" пласт или два сена. Та направа за коју је потребна само секира, зове се вејћа или влачег, зато што се сено вуче по земљи. Тако се овде радило вековима, а нажалост тако и данас. Када је о путевима реч, овај крај је неколико векова иза остатка света - каже Петровић који чува стотинак коња.