СРБИ рођени у Доњем ливањском пољу, које је операција "Олуја" раселила по белом свету, од Аустралије и Канаде, до Суботице и Кикинде, или зауставила у Бањалуци, без дилеме су и ове године пошли у завичај да бар накратко оживе села из којих су потекли, одрже помене онима којих више нема, сретну рођаке, пријатеље и комшије. Све их радо дочекује отац Предраг Црепуља, парох из Ливна, где је и седиште Кантона 10 у Федерацији БиХ.

Са својим парохијанима масовно се најчешће виђа на гробљима, где одржава заједничке молитве за преминуле. Тако је од Челебића у ливањској до Пеуља у граховској општини. У првом селу, на превоју Барјак, где је одвајкада природна граница српских и хрватских села, на спомен--гробљу служио је свету литургију за више од 400 мученички пострадалих Срба од усташке каме 1941. године.

- Не смемо заборавити, јер ко ће да памти ако ми нећемо - поручио је Црепуља својим парохијанима, пристиглим са разних адреса.

Литургије за пострадале служене су и у Доњим Рујанима, Чапразлијама и Губину, где се поред цркве гради конак. Радови добро напредују, а намера је да то буде коначиште за оне који у завичају немају обновљене куће.

- Почела је друга фаза радова и задовољни смо како посао одмиче - каже свештеник Црепуља.

Најмасовније окупљање Срба из Доњег ливањског поља традиционално је у Црном Лугу, на Светог Илију. Тамо је велики народни збор, на којем се моли Богу, под шаторима са музиком плаћа скупо пиво, наточи флашица хладне воде на чесми Царевац и показују емоције уз новонастале стихове о напуштеном завичају. Много лепша илинданска песма био је наступ Српског културно- уметничког друштва "Гаврило Принцип" из Босанског Грахова. Млади фолклораши заиграли су на пољани поред црнолушке цркве први пут после "Олује". Било их је лепо видети, јер баш они, у прелепим народним ношњама, сведоче о православљу под Динаром. А најлепша музика ипак је био плач малене Марије која је крштена тог јутра.

Радови на конаку код цркве у Губину


- Људи овог краја спремни су да помогну свом завичају и цркви. Тако су се ове године мештани Пеуља први пут масовно окупили у својој цркви и одржали народни сабор. Намеравају да обнове сеоску школу и претворе је у коначиште. Породица Љубоја даровала је недавно Цркви Св. Илије у Црном Лугу скупоцени кристални лустер и тепих-стазе. Црква у Губину недавно је украшена мозаиком - преноси отац Црепуља.

Али колико год је оних који око Светог Илије долазе у завичај, не могу умањити велику тугу Доњег ливањског поља, разапетог између Грахова и Ливна, порушеног и опустошеног у "Олуји". То је простор где су гробља уреднија од насеља, школе празне, путеви зарасли, а села пуста.

"Магистрала туге" дуга је скоро тридесет километара, а уз њу сада живи једва стотинак људи. Нема ниједне продавнице, а камоли кафане. Више је порушених кућа него оних из којих вири живот.

Зато је призор код Врбице од неколико трактора и машина за сакупљање сена, измамио луцидни коментар возача навиклог на војвођанску равницу:

- Добро је, имате пољопривредни сајам - нашалио се, без жаљена што узастопно долази у овај крај.

Прочитајте још: Петина Срба из дијаспоре послала је донације у Србију у последњих годину дана

А велики је напор људи са "магистрале туге" да нешто ураде за свој крај. То најбоље знају Басташани, који су пре четири године обновили до земље тенком хрватске војске порушено гробље. Поново су подигли надробне споменике и плоче својим прецима и заједнички финансирали ограђивање гробља. Од тада сваке године крајем јула одржавају заједнички помен својим прецима. Ради тога у завичај долазе са нових адреса, из Швајцарске, Аустрије, Немачке, Београда, Новог Сада, Кикинде, Мајданпека, Пожаревца, Бањалуке.

Породица Љубоја даровала цркву у Црном лугу


"МАГИСТРАЛА ТУГЕ"

КАКАВ је пут најбоље се види на "магистрали туге", која од магистралног пута од Челебића, преко Бојмуната, Радановаца, Врбице, Бастаса и Нуглашице, води до Црног Луга. Уски, изровани асфалт тешко да ће ускоро бити обновљен. Пун је рупа и зарастао у шибље. Узалудна је била прошлогодишња петиција достављена и општинским и кантоналним властима да се поправи.

ДВЕ АДРЕСЕ

- ТЕШКО је живети на две адресе, али они су успели да обнове порушено гробље и да се на њему састају сваке године, као што су то хришћани некада чинили, верујући да их на гробљима нико неће дирати - беседи о Басташанима парох Црепуља, честитајући им што не одустају да заједнички саборују у завичају и охрабрујући их да не одустају од те намере.