ШАБАЦ - У Саборној цркви у Шапцу у четвртак је служен помен бившем епископу шабачко–ваљевском Јовану (Велимировићу), који је преминуо тачно пре 30 година. Свечану служби предводио је његов наследник и ученик и сарадник из Београдске богословије, епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић).


Богослужењу су присустовали и многи верници, не само из Шапца, већ и других делова некадашње епархије шабачко ваљевске, која је вољом владике Лаврентија полдељена на два дела.


У црквеној сали, која је била, у прваом смислу, дупке пуна гостију из свих делова Јадра, Подриња и Колубаре, предсављена је књига у које је сабрано 300 беседа епсикопа Јована, коју је приредио протођакон др Љубомир Ранковић, главни уредник „Гласа Цркве“.


- Владика ми је епархију оставио као прелепо уређен врт – рекао је епископ Лаврентије. Велики је био духовник, диван професор Богословије и њен ученик. Био је личност од највећег интегритета, велики мислилац, беседник, прави наследник свог славног стрица владике Николаја са којим је провео већи део свог дечачког времена. Оставио је је значајан белег у, сада већ две наше епархије, које су понос СПЦ.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Епископ шабачки Лаврентије: Треба нам више солидарности


Наше црквено издаваштво, како је рекао др Ранкјовић, „ у даљој и ближој прошлости, одликовало се већим бројем књига и збирки проповеди вредних пажње. У новије време, нажалост, као да је беседничка књижевност запостављена.”


Владика Јован,фото „Глас Цркве“.


- Зато ће ова књига добро доћи нашим свештеницима као помоћ у припремању својих беседа, а особито нашим верницима, који су увек жељни свеже и јасне духовне речи и поуке – нагласио је др Ранковић. - У беседама Владике Јована осећа се заносни уметнички звук беседништва његовог великог стрица, Светог Владике Николаја, уз кога је физички и духовно стасавао. Истини за вољу, нема у њима оне лакокриле распеваности, реса и украса, које одликују рано беседништво српског Златоуста, али зато оне, неодољиво подсећају и личе на оне из његовог постдахаушког периода, када се, после сусрета са Богом очи у очи, немирни геније смирио пред Свемирним. Због тога оне, по својој књижевној и уметничкој форми, снази и изразу, више личе на Беседу на гори него на Беседе под гором. У томе је њихова вечна вредност и свежина.

фото В.Митрић


Владимир Митрић, новинар „Вечерњих нвости“, који је, поред епископа и Ранковића, говорио о том делу рекао је да се „кроз ове беседе схвата, како је владика Јован, у најтежа времена, успео,не само да из пепела подиже цркве и манастире, већ и да чувана, негује веру Исусову.


- И зато није чудо што је у овом делу Србије највољи одфзив ђака за веронуку, највеће иунтересовање за дела владике Николаја, за Светосавље, за традиционлне вредности, али и неговање наше културне баштине – поручио је Митрић.