ЗБОГ великих врућина које данима трају у Пожаревцу, већина грађана гледа да се што пре склони са сунца, па шетњу по граду своди на најмању меру. На сунце и врућину једино се није обазирао необични улични свирач, кога смо затекли како седи на усијаном тротоару испред кинеске робне куће "Панда", на чак 35 степени. На својој виолини управо је изводио "Свилен конац", скрећући пажњу ужурбаним пролазницима који су, да ли због музике или сажаљења према времешном свирачу, у кутију испред њега убацивали по 10 и 20 динара.

- Зовем се Тоза Миленковић, имам 73 године. Родом сам из Поповца код Ниша. Тамо сам најмање, а више сам по целој Србији, јер морам да свирам да бих преживео. Лошег сам здравља, али шта ћу, морам да се борим - јада нам се овај улични свирач. За време разговора одложио је своју виолину, али му је и тада неколико пролазника у розе картонску кутију убацило папирне новчанице.

- Добри су људи, дају понеки динар, помажу ми. У свом селу немам никог, сам сам. А и шта ћу тамо, кад је кућа трошна, немам ни купатило - каже Тоза.

Овај Поповчанин прима социјалну помоћ, али каже да од ње не може да преживи. Због тога свира где год стигне, а највише на вашарима.

- Идем на вашар у Смедерево 4. јула. После се опет враћам овде, због седмојулског вашара - износи нам Тоза своје пословне планове. Обавезан део његовог имиџа су титовка и кокарда. - Нико ме не вређа због кокарде, још ми дају неки динар они којима се то свиђа. Баш синоћ у кафани један ми наручио да свирам "Моравац" и платио ми пиво и дао 500 динара - прича Тоза.

Инструмент којим зарађује за живот, свирајући старе народне песме и кола, припадао је његовом оцу Пери, који је преминуо пре 15 година.

- Он је био одличан свирач, никад ја нећу моћи да га достигнем. Свирао је са својим оркестром по весељима свуда редом... био је чувен. Он ме је и научио да свирам виолину, коју сад чувам као очи у глави. Нудио ми један за њу 50 евра, али нисам хтео да је продам, треба ми за посао - прича Тоза. Кад зарши са свирком, каже да иде на градско вашариште, где ће да преспава, а сутра поново на улицу, уз "Свилен конац" и "Моравац".


БОЉЕ НЕГО ДА ПРОСИМ

ТОЗА каже да има две ћерке, али оне не живе са њим.

- Обе су се удале и живе у Крушевцу. Имају своје породице. Не могу да ми помогну, а не могу ни ја њима. Зато овако путујем кроз Србију и свирам. Боље тако, него да просим - закључује Тоза.


ПРЕВОЗ

- НАЈГОРЕ ми је за превоз. Кад изађем на пут, гледам да зауставим нека кола, али џабе, нико неће да ме повезе. Зато од града до града идем аутобусом и морам да плаћам карту, а оне су ми баш скупе - жали се Тоза.