ГАЛЕРИЈАМА Србије "ступа" ђенерал Божидар П. Терзић, заслужник, из националног сећања незаслужено скрајнут у заборав. Серијом изложби по градовима Србије одужује му се Музеј рудничко-таковског краја, Терзићевог завичаја. Њени аутори су кустоси тог музеја, историчари Ирена Мандић и Александар Марушић.

- Тражили смо сваки податак из историографски богатог живота војсковође Терзића у фонду Војног музеја, Историјског музеја Србије, Народнoг музеја у Чачку, Архива Србије, Архива САНУ, Војног архива, Центра за библиотекарство и Војне академије - објашњава Марушић.

Сада целовит и детаљан, захваљујући кустосима, животопис Божидара Терзића сведочи о личности која се нимало није разметала стеченом славом и заслугама, напротив. Потврђује то и оцена Терзића од српске и светске војничке легенде, војводе Живојина Мишића.

ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР ФОНДОМ Задужбине мајке Јерине и сина јој Божидара П. Терзића армијског генерала, помагао је милановачку гимназију, градњу водовода у Горњим Бањанима, градски Храм Свете Тројице. У престоници окупља угледне Милановчане: Драгишу Васића, Срећка Тешића, Ђурђа Маринковића, с којима 1934. оснива Удружење Рудничана у Београду, за унапређење рудничко-таковског краја.

"Он је брзо схватљив, доста бистар, врло постојан и непоколебљив; у служби је врло приметан, тачан и марљив и врши је са вољом; поуздан официр; потпуно је здрав, довољно је окретан и за службу уопште употребљив; савете и поуке врло радо прима; нарави је тихе, дружељубив, владања је опште примерног", дословно је записао Мишић.

Терзић је рођен 7. септембра 1867. у Горњем Милановцу, Вишу школу Војне академије завршава 1894. као други у рангу.

- Елитни официр, мајор Терзић постаје 1905. ађутант краља Петра Првог. Са војводом Радомиром Путником ради план одбране од Турске. По објави рата Аустроугарске, начелник је Штаба Прве армије, па Штаба Мачванског корпуса. У Колубарско-сувоборској бици, Шумадијска дивизија разбија најјачи аустријски корпус и одбацује га преко Дрине. Као пуковник, Терзић на челу своје дивизије победоносно улази у Београд 2. децембра 1914. Реконструкцијом Владе Николе Пашића, 6. децембра 1915. постаје министар војни, а у чин генерала унапређен је 1916. И у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца обавља одговорне дужности. Терзић умире у Београду 29. септембра 1939. Сахрањен је у свом Милановцу, у породичној гробници. Завичајна општина га је још за живота прогласила почасним грађанином...

Гробница Божидара Терзића у Горњем Милановцу

ОДЛИКОВАЊА ЗА ВИТЕШТВО

ВИТЕШТВО Терзића доказују споменице: Албанска, Светоандрејске скупштине, Српско-турског рата "Освећено Косово 1912" и рата за ослобођење и уједињење 1914-1918,Таковски крст, Спомен-крст 1913, Карађорђеве звезде, Орден Светог Саве I реда, Орден Југословенска круна, Медаља краља Петра Првог Карађорђевића, француски Орден Легије части, италијански Круне I степена, енглески Saint Michael and Saint George, грчки Тетоес Кетај, албански Скендербег I реда, два пољска - Polonia Restituta I реда и Орден Каваљерског реда, два чехословачка - Бели лав и Ратни крст Валечни, Румунска звезда I реда...