ЊЕГОВ прадеда Аранђел био је бачвар. Деда Светозар такође, па отац Марко. У четвртом колену, по природи ствари а мало и силом прилика, сада је бачвар и он, Зоран Марковић (51). Из села Стрижа код Параћина.

Када је у Штофари пре четврт века остао без посла, приволео се старом породичном занату. Мало због тога што "крв није вода", а више да би обезбедио породици егзистенцију. Има супругу Весну и два сина, Милоша (25) и Милана (23). Сви незапослени, ако тако може да се каже кад се ради о пољопривредном домаћинству.

Бачвар је мајстор који прави дрвену бурад, бачве, каце, чабриће... Некада их је у Србији било ваздан, а сада је први у суседству, кога Зоран познаје, из околине Крушевца. У бачвама се држе вино и ракија, у кацама купус и туршија, а сир и кајмак нису ништа ако се не сместе у чабрић. Тако је то некад било. Данас дрво посустаје пред налетом пластике јер је пластично буре много јефтиније. Али, не само то. Ни винограда ни грожђа нема као некад...

- Бурад се прави од храста, багрема или дуда - прича Зоран. Све зависи од намене и шта ко воли. Вино се по правилу чува у храстовом бурету, док багрем и дуд иду за ракију. У пластици ракија не добија ни укус, ни боју, ни арому. У дрвету, старији кажу, ракија "легне" да буде питка. Треба да одлежи најмање годину дана да би добила тај квалитет. За вино су довољна два-три месеца. Што ракија дуже "лежи", боја је интензивнија. Нежно жута добија се после годину дана чувања у бачви од багрема. Боја вињака се добија тек после пет година у храстовом бурету - открива нам тајну квалитетне ракије поморавски бачвар.


ТРАЈЕ ПОЛА ВЕКА

Бачва може да траје и више од 50 година ако је добро направљена и редовно се одржава. Ако се прави од сувог дрвета, не би требало да процури. Пре прве употребе треба је напунити водом и тако два пута по 48 сати. Дрво набубри, прстенови га стегну и онда је све спремно да се сипа вино или ракија.