ДЕТИЊСТВО желим што пре да заборавим. Србија ме је отхранила, омогућила ми да завршим основну, а касније и школу за фризера, да идем на море и на екскурзије. Жао ми је само што су ми овде врата за посао свуда затворена. Желим поштеним радом да зарадим, да имам свој кров над главом, заснујем породицу, али ни по коју цену не бих због азила у иностранству блатио своју домовину.

Овако Жарко Саитовић (23), однедавно Ђорђевић, почиње своју потресну исповест, за "Новости".

Рођен је у Лесковцу 1991. године. Има седам сестара, које каже, и не познаје. Мајка Снежана, душевни болесник, погинула је 1999. године у Штимљу за време лечења, а отац Стојанча са сестрама живи у Бојнику и последњи контакт са њим имао је пре три године.

- Док смо били заједно, отимали смо се о кору хлеба. Кашиком никада ништа нисмо јели. Сада ме је стид да признам да сам једва чекао да пекари испред неке продавнице оставе корпу са хлебом, како бих кришом узео једну векну, коју сам делио са сестрама - присећа се Жарко тих тешких дана, нагласивши да му је, када је отишао код свештеника да се исповеди, чак и он рекао да то није крађа.

Једно време овај младић је провео у хранитељској породици у Бојнику, а када је сазнао да "мајка" намерава да га "прода" неком Албанцу, пожалио се тамошњем Центру за социјални рад, након чега је уследио смештај у алексиначки Дом за децу без родитељског старања.

- У Дому су ме дочекали као рођеног, од другара до особља. Осећао сам се као људско биће, срећан и обасипан породичном топлином, лепим речима и жељом да ме изведу на прави пут. Верујем да сам им све то узвратио - насмејан нам прича Жаре, ниједног тренутка не губећи наду да ће успети у ономе што је планирао.

Чак и када је овај млади Ром, после пунолетства, 2013. године морао да напусти Дом и трбухом за крухом оде у Немачку, на крај памети му није пало да ружи своју државу и да је зарад добијања статуса азиланта оптужујује за политички или прогон по националној основи. Упорно је понављао да је дошао да ради и заради за живот, што га је после два дана, уз плаћену карту, коштало депортације у Србију.

Ове године 20. јануара Жарку је одобрено да презиме промени у Ђорђевић. У молби је навео да то чини јер "сматра да му презиме Саитовић представља проблем у приватном животу и професији фризера којим планира да се бави".

За презиме Ђорђевић се определио јер је као малишан био у групи са децом из Дома, којима је Александар Карађорђевић био кум на крштењу, па је своје ново извео из његовог презимена у знак захвалности. Можда му, каже, са новим презименом и у животу крене набоље.


СВИ ГА ЗОВУ И ХВАЛЕ

ЖАРКО је предиван младић којим се поносимо - каже Јасна Николић, директорка Центра за социјални рад у Алексинцу. - Права је поштењачина, упркос свему кроз шта је прошао. Пун је елана и све жели да постигне својим радом. Иако формално више није код нас, увек је добродошао. Радо је виђен гост на славама код запослених у Дому и трудимо се да му помогнемо да нађе стални посао. Он то заслужује.