ТЕШКО да у Србији постоји камен који се уградио у неимарије целог света као што је беловодски пешчар из истоименог села код Крушевца. Шест векова траје експлоатација славног камена без кога не би било ни цркве Светог Марка на Ташмајдану, како историја показује, али ни Беле куће, како легенди говори.

Тек, током ове недеље је у Белој Води поново празник. Окупило се тамо на десетине мајстора клесара, младих мозаичара, конзерватора, академских вајара и наиваца да још једном покажу шта пешчар уме и сме. На 37. беловодској розети, смотри посвећеној камену, ових дана одржава се и Шеснаеста вајарска и Друга мозаичарска колонија. Камена има одвећ, па и мештани припомажу уметницима да га набаве. Ако се зађе у брда изнад Беле Воде, пешчар лежи до дубине од 50 метара!

- Када су 1997. године мерили било је око 400 старих и нових површинских мајданских копова - сведочи за „Новости“ проф. др Велибор Лазаревић пореклом из Беле Воде. - Око 1880. године су се сви вијадукти и мостови прве српске пруге од Београда до Ниша градили од нашег пешчара, а између 1919. и 1960. године градило се Поморавље, централна Србија, пола Шумадије са Левчом и Темнићем, па на југу до Блаца и Прокупља. Дела од нашег камена су од Моске и Сент Андреје на северу, до Израела и Васељенске патријаршије на истоку, Крфа и Хиландара на југу и Бирмингема на северу.

МАЈСТОРИ МЕЂУ најславнијим мајсторима из Беле Воде сматрају се Божидар Петровић, Петко Јевремовић, Стојан Анђелковић, Драгослав Филиповић, Трифун Смиљковић, Мирослав Живановић, сви рођени у 19. или раном 20. веку.

Клесарско умеће наслеђивало се заједно са алатом и то одмах после ниже школе. Занат се напуштао једино ако се од силихозе разболи и то између 30. и 50. године живота.

- Ајде синко овамо где сам ја, где је био мој отац и мој деда - прича за „Новости“ Драган Смиљковић (64), каменорезац из Беле Воде. - Тако ме је отац повео на занат. Какав гранит, далеко било... Све од камена се градило, нашег беличњака. Било нас је на стотине, а данас једва нас десетина старих је опстала. Млади - немој да питаш, неће ни у башту, а камоли да раде када мало пекне сунце.

Клесаре добро памти Власта Миладиновић, мајстор камена из Умке, пореклом из Каменара, оближњег села.

- Сви темељи су се у овим крајевима настали од пешара а он се довозио воловском запрегом - каже нам Власта Миладиновић. - Бели камен није лак за обраду. Често је то руднички посао.

Танану садржину белог пешчара седиментног порекла користе и мозаичари. У послу склапања мозаика затичемо Јелену Мијатовић, Милену Виторовић, Бранку Савић, Снежану Ђаковић, младе и школоване уметнице из Београда, које оригиналним техникама уз коришћење мозаичарских клешта, чекића, наковња рукораде пешчар.

БЕОГРАД ПОСЛЕ Првог светског рата српско-француска фирма „Батињол“ отпочела је изградњу Београда беловодским пешчаром, а од 1931. године ничу у престоници Црква Светог Марка, палата Београд, Пошта, Хипотекарна банка, Бранков мост, Француски културни центар. Бела Вода су биле место за школе заната од 1919. до 1925, а задруга је основана неколико година касније.


- Бели пешчар има око 25 топлих валера и дела изузетно питома - каже Оливера Штрбац, руководилац Мозаичарске колоније.

Бранка Савић, студенткиња Академије СПЦ, умаче загрејане каменчиће у восак и овом раритетном техником израђује мале мозаике. Све што израде поклониће народу Беле Воде. Тако се у необичном сеоском музеју чувају праисторијске алатке, средњовековне уметнине, спомења, али и тоцила, поклопац за туршију и све то од беловодског пешчара.

- Данас сигурно знамо да је беличњак уграђен у манастире и цркве моравске школе Дренча, Наупара, Лепенац, Раваница, Лазарица, Лјубостиња, Руденица, Манасија, Каленић, Милентија, Велуће, те остатке славних градова, утврђења, палета, чесама, порталима, венцима, школама, а због естетике и постојаности пешчар су бирали кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић, Раде Неимар, Радич Поступович, владика Николај Велимировић, патријарх Герман - објашњава нам др Велибор Лазаревић.

Ако се цела Србија сруши остаће само грађевине од беличњака, верују у селу Бела Вода. Раде Јовановић, председник Организационог одбора 37. беловодске розете, открива нам да се увелико преговара о отварању занатског смера у крушевачкој грађевинској школи.

- Док је нас и беловодског пешчара биће и за Србе кућа - кажу Беловођани.