ГОТОВО да нема Новосађанина који не памти Вељу рибара, човека који је ризиковао живот и умало погинуо на Дунаву, да би спасао жртве НАТО бомбардовања Моста слободе, 3. априла 1999. године. И у томе је успео. Данас, 10 година после тог подвига, Велимир Теодоровић, јунак Новог Сада каже да је он исти, да се ни Новосађани нису променили, иако се лице града мења из дана у дан. Такође, и обећања градске управе се испуњавају, па је Веља пре десетак дана постао члан колектива ”Чистоће”.

- Дунав је моја прва љубав - са осмехом, по ко зна који пут понавља новосадски херој. - Заједно смо небројано пута стрепели, борили се, плакали и смејали се. Требало би ми неколико дана да испричам све оно што сам проживео на овој реци.
Веља каже да се од ноћи бомбардовања моста до данас у њему ништа није променило: и даље га Дунав вуче, не може да остане глув на нечији беспомоћни вапај, позив у помоћ... То га, вели, испуњава, а са пролећем стижу и многобројна дружења уз рибљу чорбу.
- Препорука лекара је да се не излажем стресу и напору, јер имам болесну тироидну жлезду, која ме је у ноћи тог ужаса код моста довела у стање коме. Институт у Каменици ме је лечио о свом трошку, радиоактивним јодом, и тако су ми спасли живот - сећа се Веља. - Одмор ми је у чамцу, на води, док кувам рибљу чорбу и дружим се са пријатељима, али и у Цркви рођења пресвете Богородице, уз протојереја Теодора Катића, који је увек био крај мене и моје породице. И у добру и у злу.
Кулинарству га је научио теча, којем је прво био асистент. Данас, Веља каже да његов син уме да скува бољу чорбу од тате.
- Лјуди кажу да одлично кувам, а ја просто уживам док се крчка чорба у котлићу. Драго ми је да и у синовљевим очима види тај исти жар. Одмалена је увек био поред мене и котлића, а прошле године је у конкуренцији 114 учесника био четврти на међународном скупу кулинара, са само 16 година - поносно ће Веља. - Ја нисам учествовао, јер ме је син елиминисао победом на локалном тамичењу.
Веља је и ловац - најрадије лови јаребице. Мајстор је и за специјалитете од дивљачи.
Новом Саду недостаје екипа која ће увек бити на Дунаву. Веља је спреман да, поред свакодневног посла, буде члан таквог тима и едукује младе, који су спремни да помогну свима који се нађу у невољи.
Веља рибар, новосадски херој, хумани алас, весели господар чамца, пријатељ Дунава и свих људи - човек са безброј позитивних лица, омиљен свима, плени очима и осваја осмехом и топлином. Мало ли је?
- Не рађамо се са унапред одређеном судбином, већ је кројимо сами, а почетак је породично васпитање - уверен је наш саговорник. - Ми смо своју децу научили да се боре за себе и раде да би имали, а мама и тата су ту да помогну и саветују. Сваки живот је роман, ја сам се уверио да је мој роман онај прави. Жао ми је, с друге стране, људи који се прошуњају кроз своје животе...
Петочлана породица Теодоровић (Јована, наша најбоља гимнастичарка последње декаде, Теодора, која се спрема за пут у Америку, Борислав, будући златар, мама Анђелка, која пуних 25 година ради ноћну смену у пекари и тата Веља, алас, љубимац Дунава и Новог Сада, однедавно запослен у ”Чистоћи”) оличење је здраве заједнице. Живе у Сремској Каменици, у, гле симболике, Дунавској улици, једној од ретких које нису мењале име, осим за време окупације.

УСПОМЕНЕ НЕ БЛЕДЕ
- НИКАДА нећу заборавити Слободана Савића, који је тражио своју камеру или Кристијана, који није желео у чамац без свог бицикла... Многих других са којима нисам више у контакту - са осмехом се сећа Веља. - Једне ноћи, по рођењу, беби су отказале животне функције, хитно је морала у КЦВ, са сремске на новосадску страну. Медицинска сестра је унела у чамац тај завежљај, величине векне хлеба, и запловили смо Дунавом... После две године сам сазнао да је девојчица одличног здравља. Желео бих да је упознам.

НИШТА ОД ОДЛИКОВАНЈА
- СВАКИ осмех и загрљај, који и дан-данас добијам на улици од сваког трећег пролазника, уз повике ”Вељо рибару благо нама док си ти на Дунаву”, највеће су могуће признање које сам добио -објашњава Веља. - Али, зар је могуће да су учесници спасавања бугарских ученика из Лима, где је упао аутобус и где је било утопљеника, одликовани орденима и Бугарске и Србије. А, овде где није било жртава, довољне су честитке?