Згодна дама са челичним шутем: Цеца Китић и даље плени енергијом

Ш. Маровић

четвртак, 04. 06. 2020. у 13:20

Згодна дама са челичним шутем: Цеца Китић и даље плени енергијом

Фото Ж. Кнежевић

Светлана Китић, најбоља рукометашица свих времена, у заслуженој спортској пензији. Радничком се изнова враћала неколико пута, као играчица и директорка. Са 14 година била најбољи стрелац Друге лиге Југославије

ВИТКО тело, спортски дух и младалачка енергија и даље су главни адути Светлане Цеце Китић, једне од највећих спортисткиња које је овај народ изнедрио. И данас, на концу шесте деценије, мами уздахе мушког дела популације, готово исто као и када су осамдесетих година због ње пунили спортске дворане и заволели женски рукомет.

По навршеним годинама још јој не следује права пензија, али је националну спортску заслужила као освајачица златне медаље са женском рукометном репрезентацијом Југославије на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године.

За најбољу играчицу света свих времена, са више од 84 одсто гласова у анкети Светске рукометне федерације, проглашена је 2010. године, а професионалном спорту збогом је рекла тек у 50. години!

- И дан-данас редовно посећујем Звездарску шуму и базене на "Олимпу", а пливање и трчање неизоставни су део мог живота. Рекреативно играм и тенис, тако да сам задржала црту врхунског спортисте, која ме прати још од тинејџерских дана - у даху, за "Новости", прича Цеца Китић. - Из свог јеловника сам избацила тесто, хлеб и слаткише, тако да ми је исхрана базирана на белом месу и поврћу.

Колика је Цеца спортска величина, показује податак да је у 13. години почела да тренира рукомет, да би већ са 14 равноправно играла са девојкама старијим од себе и по две деценије. И на самом заласку каријере, у Првој лиги Србије игран је "фластер" на њој. Жртва успеха који ју је винуо до спортског Олимпа била су озбиљна одрицања непојмљива обичном смртнику. Зато сада покушава да део пропуштених задовољстава из младости надокнади и ужива у свим благодетима које јој живот пружа.

- Путовања су ми једини хоби, а хвала богу, по читавом свету стекла сам пријатеље, које често посећујем. На свим меридијанима радо сам виђен гост и врата су ми широм отворена - каже најбоља рукометашица света свих времена.

Не бежи ни од "женских" послова, па тако у слободно време, кога сада има много више него раније, усавршава нове рецепте, а нађе времена и за читање књига. Медије редовно прати, јер воли да буде информисана о дешавањима у земљи и свету. Међутим, спорт који ју је прославио избегава да гледа преко малих екрана. Све је дала рукомету, а на питање да ли је овај спорт испоштовао њу, потврдно одговара:

- Да, омогућио ми је доста тога, учешће на највећим светским такмичењима, многобројна познанства и велика пријатељства, популарност, здрав начин живота, а уз све то посетила сам многе светске дестинације... На крају крајева, бављење тим спортом и врхунски резултати у њему обезбедили су ми неку врсту егзистенције, националну пензију, од које данас живим. У моје време примања играчица у женском рукомету била су, благо речено, скромна, тако да нам је ово сјајна сатисфакција за промоцију државе и успех који смо постигле преко овог дивног спорта.

Велика дама и још већи шампион је са 14 година била најбољи стрелац Друге лиге бивше Југославије наступајући за Јединство из Тузле, града у ком је рођена, што ју је афирмисало и винуло у сам светски врх.

Њени квалитети одмах су запали за око вештим скаутима Радничког из Београда, који су намеравали да направе екипу за највеће светске домете. И она је са непуних петнаест година прешла у великана са Црвеног крста. Ту је провела највећи део бриљантне каријере, а овом клубу изнова се враћала неколико пута. И то не само као играчица, већ и као директорка, када је покушала да исправи непоправљиво.

Са Радничким је од 1980. до 1985. године играла финала у свим такмичењима у којима су наступали, а освојила је и двапут Куп европских шампиона и играла четири финала.

- Имали смо све могуће услове којих се не би постидео ниједан клуб на свету - сећа се Цеца. - Све девојке које су долазиле из унутрашњости, а свега две-три су биле из главног града, држане су као мало воде на длану. За нас је у то време долазак у Београд представљао остварење свих снова. Тада су и амбиције клубова биле много веће него данас, а квалитет лиге врхунски, можда и најбољи у Европи. Некада су девојчице управо због нас почињале да се баве рукометом.

Поред невероватних успеха на спортском плану, свакако највећу радост и задовољство Светлани причињава и троје деце, син и две ћерке.

- Они су ми највеће благо и ништа не може да се мери са улогом родитеља - изричита је Китићева. - Поносна сам што сам децу извела на прави пут и што су постали вредни и одговорни људи. Пре десет година син и снаја су ми подарили унуче, тако да сам се остварила и у улози баке.

ПЕТ БРАКОВА ИЗА СЕБЕ

СВЕТЛАНА Китић иза себе има пет бракова, а како каже, животног сапутника нема већ седам година. Прво је у браку била са чувеним фудбалером Хајдука из Сплита Блажом Слишковићем, затим са колегом Драганом Дашићем, културологом Гораном Богуновићем, бизнисменом Зораном Ковачевићем и правником Миланом Магићем.

ОПРОБАЛА СЕ И КАО ПОЛИТИЧАРКА

Врсна рукометашица је 2007. године, на позив Милутина Мркоњића, упловила и у политичке воде, које је после годину дана у посланичкој клупи напустила. Борила се за права спортиста и истицала усвајање Закона о спорту и формирање надлежног министарства, које тада није постојало.





Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)