ВРЕМЕ је за крај играчке каријере, рекао је себи у једном тренутку Слободан Никић. Један од најтрофејнијих ватерполиста свих времена, који је са репрезентацијом Србије освојио невероватних 29 медаља, од тога чак 21 злато, од медитеранског до олимпијског, ставио је тачку на играчку каријеру и већ се посветио тренерском послу. Славни центар водиће млађе категорије Ференцвароша и помагаће главном тренеру Жолту Варги у раду са првим тимом.

- Доста је било. Последњих месеци интензивно радим као тренер. Само сам искористио тренутак да објавим крај каријере и започнем свој нови пут. Водићу једну генерацију, а бићу и један од помоћника Варги, који је прошле године проглашен за најбољег светског тренера. Жолту сам баш захвалан на позиву, а посебно ћу да памтим прошлу годину када сам са Ференцварошем освојио триплу круну - прича, за "Новости", Слободан Никић.

Популарни Боба је још прошле године док је играо за Вашаш, али и три пута недељно радио као тренер у Ференцварошу најављивао да ће ове године окончати играчку каријеру:

"ДЕЛФИНИ" ЗАСЛУЖУЈУ ВИШЕ - ИМАМ, један једини жал, што је ватерполо у Србији на ниским гранама, што је Партизан у оваквој ситуацији каквој јесте, што репрезентација нема свој центар и базен, што играчи после грађанства ускачу у воду или што се тренира под балоном, јер је ово 2020. Ето, то ми је жао. Поготово, када видим у другим земљама какве услове за тренинг имају. Макар да имају услове за тренинге - каже Никић.

- Криво ми је само што сам је на овај начин због пандемије вируса корона завршио, што крај није био нормалан: излазак из базена и крај. Него, овако, два и по месеца, три ништа се није играло. Дуго сам о томе размишљао и некако је сазрело, нестало је мотива после толико година играња у клубовима и репрезентацији. Било је питање тренутка када ће се десити. Размишљао сам и прошле године, али сам хтео себи да дам још једну шансу, макар и на нижем нивоу, као што је било у Вашашу ове сезоне. И схватио сам да не треба да стрепим, да је дошао крај после толико година, освојених медаља и одиграних утакмица - истиче Никић.

Мало ко у свету може да се похвалим тако богатом каријером као Никић. Довољно је рећи да осим олимпијског злата има и три светске и пет европских круна. А када је први пут запливао није ни помишљао да постане ватерполиста.

- Почео сам са осам година, у Партизану, на Бањици, одрастао сам у том спортском кварту. Почео сам да пливам, без идеје да се бавим ватерполом. Онда су ми Мирко Босанчић и Ненад Манојловић рекли: "Ти, мали дебељушкасти, дођи овде да играш ватерполо". Тада је то била најбоља школа на свету, најбољи клуб, велики тренери. Посебно Ненад Манојловић. Мирко ме је научио да пливам, а Нена је највише утицао на мене, био ми је други отац. Тренирао ме је у најбитнијем узрасту од 14. до 18. године, убацио у први тим Партизана, позвао у репрезентацију на ЕП 2003. у Крању, да будем у друштву свих оних лавова. Сарађивали смо и у Нишу. Манојловић је најзаслужнији што сам направио овакву каријеру - прича Никић.

Слободан је са репрезентацијом освојио 29 медаља, са клубовима више од 30 трофеја. Освајао је првенства Грчке, Италије, Турске, Мађарске. Био првак Европе са Про Реком, али европска круна са Ференцварошем му је у срцу:

- То ми је најдража титула, што сам са Стефаном Митровићем, Николом Јакшићем... успео да је освојим у својој 36. години. Поготово што сам те сезоне вукао повреду леђа. Успео сам да освојим титулу, прву у историји таквог клуба. То је било оно право за крај врхунског ватерпола и клупске каријере.

Матични Партизан је рано напустио, 2003, а потом је играо за Ниш, Јадран ХН, Олимпијакос, Про Реко, Камољи, Галатасарај, ОСЦ, Ференцварош и Вашаш. Признаје да није планирао да прави опроштајну утакмицу:

- Никад се нисам много сликао, експонирао у медијима, тако да је опроштај од репрезентације 2016. био сасвим довољан. Видите како је сада стање што се тиче пандемије и свега, да људи имају друге проблеме, како да преживе, како да прође све ово, тако да је довољно што сам објавио да сам завршио.

Што се тиче тренерске каријере, жели да се развија на прави начин.

- Ја сам у једном од најбољих европских клубова. Планирам да полако напредујем, нисам хтео да прескачем степенице, већ да идем неким редом и да се томе посветим максимално. Тај прелаз од играча до тренера је мало незгодан. Зато почињем од нуле, да усавршим рад са децом. Већ другачије размишљам, спремам се за сваки тренинг. Пишем, пратим, анализирам, саветујем се са колегама које веома ценим - каже Никић.

БОГ НАС ЈЕ НАГРАДИО

ЈОШ памти опроштај од репрезентације, крајем децембра 2016. на "Ташмајдану".

- Те године је освојено олимпијско злато, а опроштај никад лепши са мојим кумом Живком Гоцићем. То је један од најлепших тренутака у каријери, када дође толико људи да те испрати. Било ми је пуно срце. А колико сам само дуго чекао то олимпијско злато, 15 година сам само о томе размишљао. И на крају као да је мене и моју генерацију Бог наградио, као да је рекао: "Ви сте заслужили, сада ћете да освојите". И после тога опроштај шред пуним "Ташом", стварно за памћење - емотиван је Никић.


ЛИЧНА КАРТА

Име и презиме: Слободан Никић

Датум, место рођења: 25. 1. 1983, Зрењанин

Позиција: центар

Клубови: Партизан, Ниш, Јадран ХН, Олимпијакос, Про Реко Камољи, Галатасарај, ОСЦ, Ференцварош, Вашаш.

Репрезентација: 355 утакмица, 354 гола.

Највећи успеси: ОИ - злато, сребро, бронза, СП: три злата, сребро, бронза, ЕП: пет злата, сребро, бронза, Светска лига: девет злата, сребро, бронза, Светски куп: два злата, МИ: злато. Клупски: првак Европе са Про Реко и Ференцарошем, Суперкуп са Реком и Ференцарошем, Куп ЛЕН са Ференцварошем. Вишеструки национални првак Италије, Грчке, Турске, Мађарске...