Пандемија вируса корона зауставила је спорт, а за последицу је дала и одлагање Олимпијских игара први пут у историји. Спортисти су, генерално, можда први пут суочени са ситуацијом која им дугорочно мења распоред и планове, која их је натерала да нагло успоре, па и да стану.

О свему у чему су се нашли спортисти током пандемије, а нарочито о одлагању Игара у Токију говорио је за "Спортски журнал" некадашњи српски пливач Милорад Чавић.

„Одлагање Олимпијских игара била је једина могућа и исправна одлука. У оваквој ситуацији спорт није у првом плану, али... Има то „али“, које само спортисти могу да разумеју. За њих је то веома болно. Не можете ни да замислите колико су се они жртвовали. Многи од њих су сами морали да издвајају средства за припреме, целе породице су биле укључене у то да би остварили сан. Не би требало ни говорити да ће велики број њих одустати. Ту посебно мислим на искусније такмичаре. Лако је рећи „морам да издржим још годину дана“, далеко је теже то урадити“, почео је причу Милорад Чавић, освајач сребрне медаље на ОИ у Пекингу 2008.

Бивши пливач у потпуности разуме да је биоритам спортиста поремећен одлуком Владе Јапана и Међународног олимпијског комитета.

„Ви се не спремате за једну годину, за један месец, него за један дан у том месецу у тој години. Главу си наместио за тај, често, један минут у којем желиш да оствариш снове. И онда ти неко каже да мораш да чекаш још годину дана“.

Оно што више брине некадашњег светског и европског првака је утисак да је спорт комерцијализован до те мере да су актери постали малтене робови у рукама моћника. На питање шта је пресудило да организатори промене план и помере Игре за 2021. узвраћа без увијања.

„Интерес и новац. Видели су да се ситуација са вирусом корона неће скорије решити и да неће бити прихода. Да није толико новца у игри, Токио би без размишљања био отказан, а не одложен. Олимпијске игре су постале циркус. Спортисти који су најважнији, најмање се питају. Они су главни глумци, све очи су упрте у њих, а новац на њиховој слави узимају други. Њихово је само да слушају“.


Навео је Чавић и конкретан пример:

„За америчко тржиште право преноса Олимпијских игара откупила је кућа „Ен-Би-Си“. Они диктирају кад ће спортисти изаћи на борилиште. У Рију смо имали ситуацију да су финала у пливању одржавана у поноћ по локалном времену. Хеј, у поноћ, да би се изашло у сусрет телевизијским кућама. То нема везе са здравим разумом. Само бизнис“.

Описао је и каквом су притиску изложени спортисти током припрема за најважнији догађај у каријерама.

„Кад говорим о „жртви“, ту посебно у мом случају мислим на Пекинг 2008. и Лондон 2012. Пре такмичења у Кини био сам у некој врсти карантина, одвојен од породице, пријатеља, без живота. И онда тражиш издувни вентил. Да ли је то алкохол или неки изласци за викенд. Мораш нешто. Да не „полудиш“, јер не можеш сваки дан по цео дан да размишљаш о пливању. Поготово је тешко у индивидуалним спортовима где све, али буквално све, зависи од тебе“, додао је Милорад Чавић.