НИШЛИЈА Зоран Тута Живковић, жива легенда српског рукомета, наш најтрофејнији селектор свих времена и последњи тренер који је репрезентацији донео злато, не мири се са чињеницом да је рукомет у Србији од светског и олимпијског злата, данас срозан до самог дна.

У разговору за "Новости", каже да људи који воде Рукометни савез Србије морају хитно да потраже нека нова решења како би се овај спорт вратили на врх. Не слаже се, каже, да наша земља нема добре играче, напротив, само их треба ујединити и сложити и мотивисати да заиграју за репрезентацију.

- Врхунски рукомет који се игра у Европи далеко је од нас. Ми смо далеко од врхунског рукомета. У односу чак и на наше комшије, на Македонију и Вардар, који годинама игра Куп шампиона, у односу на Хрватску и Загреб, и Некце, као и Цеље из Словеније, ми смо засад веома далеко иза. Раније је Југославија имала најбољу школу рукомета у Европи и свету. Између осталог и наша три клуба у то време, Партизан из Бјеловара, Борац из Бањалуке и Металопластика били су неколико пута прваци Европе. Ми у Србији нисмо наставили тај тренд старе рукометне школе. Дуго је то текло како треба, али је стало у једном тренутку, тако да је данас рукомет практично на једној ниској лествици, далеко од неке озбиљне репрезентације. Зато су и резултати такви какви јесу - прича легендарни тренер.

ЧУВА САТ СА ТИТОВОМ ПОСВЕТОМ ОД небројено много медаља које је освајао са клубовима и репрезентацијама, најдаража му је, каже, прва олимпијска медаља из Минхена 1972, коју је освојио као играч, као и прво злато са Светског првенства из Швајцарске 1986. године, када је био тренер. Присећа се и да је од Јосипа Броза читава репрезентација добила сатове са посветом који и данас чува. Поносан је и на то што је Металопластици донео титулу првака Европе, а нишком Железничару чак четири пехара националног Купа.

Мада је освојио готово све што се у спорту може освојити, Живковић каже да га данас нико из Рукометног савеза не зове и не пита за било какав савет.

- Сада је неко друго време. У једном тренутку јесу, пре две или три године, позвали су ме да формирамо Стручни савет Рукометног савеза Србије, а да ја будем иницијатор тога. Нисам прихватио зато што су они већ изабрали тренере репрезентације. Која би онда била сврха Савета ако је све било изабрано? Савет би требало Управном одбору да предложи ко ће да ради са репрезентацијом, у свим селекцијама. Моја улога то није била и нисам прихватио да дођем на већ све формирано - каже Живковић.

Он запажа да је рукомет у Србији драстично почео да слаби пре осам година, када је репрезентација последњи пут освојила медаљу на Европском првенству, и да му тешко пада чињеница да је данас двадесет места ниже. Ипак, жеља му је да још једном види тај успех какав је репрезентација за коју је играо, али и коју је предводио, годинама бележила.

Открива и да му је кроз рукометни век дуг више од 60 година, лакше било да буде играч, али да је живео за то да буде тренер.

- Као играч бринеш само о себи, као тренер о свима, о целој организацији и сваком појединцу. Али волео сам и једно и друго. Волео сам да будем тренер. То је био мој живот. Тренер сам постао као врло млад, у 25. години. Имао сам одличне учитеље, Ивана Сноја, између осталих, као и одличне учитеље у Нишу - истиче популарни Тута.

Рукометом је почео да се бави око десете године. Његов клуб као пионир био је Железничар. Окупио их је чувени тренер млађих категорија Мића Младеновић. Спортски узори у то време били су му фудбалерски мајстори Бобек, Митић, Вукас, Пушкаш, Ди Стефано... Напредовао је врло брзо и ушао у све селекције како града, тако и Републике. Са 13 година регистрован је за старије селекције, а већ у 15. постао је члан прве екипе. Са 17 година постао је омладински репрезентативац Југославије у рукомету. Играчку каријеру завршио је у Немачкој у 25. години, после чега је уследила још успешнија тренерска каријера.

СВАКОГ ЛЕТА СЛАВИМО ЗЛАТО ИЗ 1972.

ИЗ прве генерације која се 1972. године окитила златом на ОИ, од 16 играча, њих 10 је међу живима. Они се сваке године окупе у некој од бивших југословенских земаља, друже се и евоцирају успомене на златна времена.

- Окупимо се у Хрватској, Србији, Словенији, наредне године Ниш ће бити домаћин. Окупљамо се сваке године, а планирамо да пола века од медаље на Олимпијади прославимо 2022. у Минхену, тамо где смо је освојили. Нашу десетку сада чине: Милан Лазаревић, Петар Фајфић и ја из Србије, Хрвоје Хорват, Здравко Миљак, Зденко Зорко и Мирослав Прибањић из Хрватске, и из Босне Абас Арсланагић, Небојша Поповић и Миодраг Каралић - открива нам Живковић.