ЗОЈА Грбовић је ново лице српског спорта, пред којом је изазовна будућност: хоће ли остварити своје снове у скијању и изборити се за место на Зимским олимпијским играма 2022. у Пекингу или ће наставити да тренира из љубави, чекајући неку нову прилику. Олимпијски савез Србије се већ поноси њоме, јер је у Лозани на Олимпијским играма за младе освојила 10. место у супервелеслалому, са свега 0,86 стотинки слабијем резултату од првопласиране Швајцаркиње.

- Да ли ће ово дуго да траје? Морам кући да учим, идем поподне у школу - стидљиво је питала Зоја чим је дошла у "Новости", на свој први интервју и сликање за медије.

Када су прошли почетни тренуци треме од непознатог, девојка од 17 година је причала о свом животу, пренатрпаном распореду, школи, тренинзима, путовањима, такмичењима, дружењу, и невероватно је слушати како неко тако млад за све нађе времена. Зоја иде у трећи разред Прве београдске гимназије и одувек је одличан ђак. До пре две године професионално је тренирала теквондо, а завршила је и нижу музичку школу (шест разреда).

- Када ме питају како све постижем, не знам да одговорим. Препуштам обавезама да ме воде. Када сам на путу, а то је често, посвећена сам скијању и само тренирам. Има нас петоро у тиму, а води нас одличан тренер Божо Јаклин, који је задужен за програм и план рада. Термини трка се стално мењају, па тако, на пример, данас добијем позив да се путује за три дана и на основу обавеза у школи кажем да ли могу или не могу да идем. Трудим се да све уклопим, и зато, кад год сам код куће, само учим. Свесна сам да у Београду доста тога пропуштам, али стигнем да се видим и са друштвом. Иако је тешко, увек знам да сам сама тако бирала, и не жалим. Све видим као изазов, не као одрицање - каже Зоја, тиха, весела и насмејана.

Грбовићева је на скије стала са две године, на Копаонику, поред маме Нађе, некадашње скијашице, а данас инструктора скијања. Чим је научила основна правила почела је сама да скија, из љубави, од јутра до мрака.

- Много сам скијала сама, и када ми се свидело, почела сам да се такмичим у Србији. Видела сам да сам добра, и убрзо сам се пријавила на међународна такмичења. Тамо сам се уверила да сам успешна... И тако је све спонтано кренуло - сећа се почетака, и додаје да је у прва четири разреда, од децембра до априла, ишла у школу на Копаонику.

Требало је све то издржати, а подршка и дисциплина су, према Зојином мишљењу, битне ствари на путу који је одабрала:

- Родитељи су моја највећа подршка и помоћ. Увек ме подржавају у ономе што волим. Оно што од мене зависи је дисциплина у раду, и она је у спорту најважнија. Научила сам да се не нервирам због резултата када знам да сам била добра на стази.

Данас, као већина тинејџерки, ни Зоја још не зна шта би од будућности, али има један циљ и тренутно њему тежи:

- Желим да идем на ЗОИ у Пекинг 2022. Имам још много простора за напредак и могу тај циљ да остварим. Као неко ко долази из Србије, у заостатку сам за скијашицама из Аустрије, Швајцарске, Шведске, Финске, али сам у Лозани видела да могу да се такмичим са њима и да будем конкурентна онима из врха.

ХАОТИЧНО НА КОПАОНИКУ
Зоја је као професионалац видела много светских стаза и скијаша. Скијала је на глечерима, на разним планинама, чак је стигла до Чилеа, и само на једном месту више не скија.

- Одем на Копаоник зими, да видим маму. Сад сам била тамо да гледам сестрине трке... Када сам тамо углавном шетам, никада не скијам, осим ако стаза није обезбеђена за тренинг. Страх ме је да ме неко не "покупи", јер тамо нико не зна да скија. Два пута ми се то догодило, а једном сам повредила колено - не жели Зоја да ризикује.