ОТИШАО је још један господин из "Вечерњих новости". Милета Стефановића су баш тако и знали. Они који су радили његов фоторепортерски посао, али и сви други из редакције с "трећег спрата". Наравно и из осталих делова "Борбине" куће.

Једног од бардова фоторепортерског заната срео сам први пут у тамној лабораторији за израду слика на другом спрату куће. Као млад спортски новинар, тек почетник, замолим човека што са штипаљком у руци окреће неке папире у коританцету са хемикалијама, да ми хитно изради једну фотографију са фудбалског дербија. Он, онако у полумраку, одбруси: Дечко, нисам ти ја лаборант! Врло брзо сазнао сам да Миле сам уме, као један од ретких у "Борби", да обради своје снимке и са филма их пренесе на фотографски папир. И, да није намћор и арогантан човек.

Од тог сусрета до тренутка када ми је постао венчани кум, није дуго прошло. Сазнао сам потанко какав је то господин с ликом глумца Мел Ферера (ако се још неко сећа ко је то), како је одмалена у очевој фотографској радњи "Фото Зрак" у Ћуприји заволео камеру и све око ње, како је у "Борби" уз Милета Неготинца постао један од његових омиљених ученика, па затим сарадника. Сазнавао сам и шта то човека нагони да сваког дана долази на посао у другој кошуљи, испегланог одела, изгланцаних ципела. То је тада била заиста реткост, данас сигурно још више.

Такав је био и у послу. Његова фототека у спортској рубрици "Вечерњих новости" била је мека за све фоторепортере и оне "са стране". Тражили су благо које сами немају, али је после тога морало све да буде на месту... Није трпео неред.

Миле је дуго живео, дуго је био и пензионер "Вечерњих новости". Али, и у његовој старости, када бисте га видели на улици, рекли бисте; какав фин, углађен човек. Тако је напустио и овај свет. Баш господски.