БОРАНИН Миленко Јанићијевић (27) рођен је у седмом месецу трудноће са злокобном дијагнозом - церебралном парализом. По рођењу, остао је без кисеоника, па су морали да га реанимирају. Прогнозе су биле више него суморне - или да прима терапију или да, упркос болести, почне да се бави спортом. У супротном, претила је опасност да овај младић остане заувек везан за инвалидска колица. Али Миленко се није предавао. Данас је овај момак активан у триатлону и полумаратону, а сан му је да почне да трчи и деонице од 42, односно 55 километара!

- Мој син је рођен са скраћеном тетивом десне ноге, због чега му је стопало ишло ка унутрашњој страни тела - сећа се Миленкова мајка Марина. - Оперисан је два пута. Једном у четвртој, а потом и у седмој години. Сећам се да сам свакодневно, 14 година, са њим три пута дневно радила физијатријске вежбе.

МИЛЕНКОВИМ родитељима је предочено да постоје три могућности: или да прима инјекције, да се бави спортом или да до краја живота остане везан за инвалидска колица. Отац Зоран је морао да се брине о породици, јер је било време хиперинфлације. Али сви су подржавали и бодрили Миленка.

УЗОР БРАТУ Миленко има пет година млађег брата Александра, који се активно бави америчким фудбалом. - Мој брат је моја највећа мотивација, мој узор - каже нам Александар. - Када видим његову вољу, његову упорност, жељу за животом, не могу да останем равнодушан. Он је, у правом смислу те речи, особа на коју се ја угледам. А мислим и да би од њега многи људи имали шта да науче.

- Нисам хтео да примам инјекције, нисам желео да се предам - прича Миленко. - Било је то пре 11 година, када сам први пут отишао на базен и почео да се бавим пливањем. Ту сам упознао Анету Декандију, инструкторку пливања, која је већ трчала маратоне. Зближили смо се и она је почела да ме тренира.

Поред базена, Миленко је редовно ишао и у теретану. Али, гледајући Анету и одушевљен њеном посвећеношћу, једног дана јој је казао:

- Анета, желим и ја да почнем да трчим.

Кроз осмех ће Миленко додати да се, зачудо, она одмах сагласила...

- Само ме упозорила да ће то захтевати много труда, напора и одрицања. Сећам се, када ме је први пут одвела на тренинг, истрчао сам, једва, 400 метара. Након тога, буквално сам мислио да ћу се распасти.

Није, ипак, одустајао. Предано је вежбао свакодневно. И, на крају 2017. године први пут је учествовао на Црновршком полумаратону, стази дужине 21.195 метара.

- Успео сам да истрчим ту деоницу за два сата и 20 минута - сећа се Јанићијевић. - Након тога, постизао сам све боље резултате, а најбољи ми је када сам ту деоницу претрчао за два сата и шест минута.

ДАЉЕ је све ишло својим током. Рад у базену, трчање. Некако, логичан избор је био да почне да се бави триатлоном.

- И, наравно, почео сам да учествујем и у тим такмичењима - наставља Миленко. - Јер, иако и даље имам проблем са ногом, знам само једно - лимити не постоје, то су само границе које смо ми исцртали у нашим главама.

Миленко, ипак, не крије да је било тренутака када је желео да дигне руке од свега и препусти се.

- Имао сам кризу, а ко је не би имао - каже наш саговорник. - То је било 2013. Желео сам да почнем да излазим у град, да идем по кафићима, проводим се. Био сам спреман да ризикујем, иако сам знао да, ако престанем да се бавим спортом, могу да завршим у инвалидским колицима.

И тада је поново на сцену ступила Анета.

- Сећам се, пет сати смо разговарали - одмахује главом Миленко. - Анета ме је убеђивала да не одустајем, да наставим да се борим... Није желела да одустане од мене. И на крају је њена упорност победила моју депресију.

ДАНАС Миленко има више него амбициозне планове.

- Па, пазите, за мене је сада дестинација од 21.195 метара постала рутинска трка - смеје се Миленко. - Сада желим да се опробам у пливачком маратону, дужине 19 километара. Желим да стално померам границе.

Ипак, недосањани Миленков сан је учешће на правом маратону, дужине 42.195 метара, а касније и на ултрамаратону, где такмичари траба да претрче - 55 километара!

- Опет вам кажем, лимити не постоје - смеје се Миленко. - Избори се са собом, победи себе, немој да одустајеш... Јер, данас ја на себе гледам као на сасвим нормалну особу. Једино што мало више тренирам и бавим се спортом.

Каже да је живот прелеп. Дар од Бога, не треба га траћити.

- Није битно колико ћете пута пасти, него да сваки пут устанете - сигурним гласом ће Миленко. - Нема одустајања. Бог нам је дао живот да га живимо, а не да се предајемо депресији и уништавамо га. И, шта год да буде, само једно знам: док сам жив - славићу живот.