ДА легенде никада не умиру најбоље потврђују речи најбољег боксера којег је банатска равница икада изнедрила, Звонка Вујина, који је, када смо последњи пут причали пре скоро две године, рекао да се смрти не плаши, јер кад преживиш силину Бенешове левице и директних удараца у главу, све ти је после лако...

Тако је говорио Звонко Вујин, двоструки освајач бронзаних олимпијских медаља у Мексико Ситију 1968. и четири године касније у Минхену, док смо шетали Карађорђевим парком који се налази на десетак корака од његове породичне куће, а око нас је безбрижно трчкарао његов пас вучјак, кога је свакодневно изводио у шетњу.

Нерадо причајући о својој каријери, шампионском узлету и битисања у висинама тадашњег југословенског спорта, шармер са динамитом у рукавицама, тихо је, невезаним, кратким реченицама, зборио.

- Било је то доба витештва, спорт је имао специфичну величину... Златне су биле шездесете и половина седамдесетих, дворане су биле пуне, бокс се гледао.
То је рекао и онда брзином светлости тему пребацио на кућу, породицу, ћерке и супругу, Веснин сјајан кошаркашки потенцијал, догурала је до репрезентације Југославије, играла за Пролетер. Онда се, а такав је кажу они који су га добро познавали одувек био, попут муње унервозио, промрмљао себи у браду још неколико речи, од којих сам јасно разумео само "морам кући" и отишао.

То је био тај наш последњи разговор, а планирао сам да га питам за анегдоте из боксерских дана, да ми прича о својим схватањима тренерског посла, којим се такође успешно бавио... Наравно да се нисам наљутио.

ВОЛЕО СВОЈ ЗРЕЊАНИН
ПОСЛЕДЊИ из трилинга боксерских асова старе Југославије Парлов - Бенеш - Вујин, Звонко је без обзира на пријатељства по целом свету, остао веран граду у којем се родио. Обале Бегеја, за њега су, како је говорио, увек биле надахнуће, дуго је шетао поред питоме зрењанинске реке.