СЛОБОДАН Ковач је на терену и радник и ратник. Победник у срцу, борац до последње лопте. Најбољи европски тренер своју позитивну енергију преноси на одбојкаше, усађује им веру у себе, успешно их води до трона. Храбро је три недеље уочи ЕП преузео репрезентацију од Николе Грбића, од почетка говорио да ради са шампионима, што је доказао 29. септембра у Паризу, када су покорили Европу.


Популарни Боба одувек је веровао у Немању Петрића и другове. У интервјуу за "Новости", 31. децембра 2014, када се тражио наследник Игора Колаковића, подвукао је да наш тим има оно што нико нема, да је пред играчима феноменална будућност.


- Био бих лицемер да сам причао другачије, да сам почео да тражим алиби. Нисам могао да лажем себе, увек сам у њих веровао, уосталом, они су годинама водећи играчи најбољих европских клубова - каже Ковач.


ТАЊИНА ЈЕ ПОСЛЕДЊА ТРОФЕЈНИ тренер истиче да се често саветује са супругом Тањом.
- Нормално је да причамо о клубу, о репрезентацији, да ли је добар овај или онај, како је она видела утакмицу... Када стигне нека понуда, фамилијарно се окупимо. Она обично каже - тако стоје ствари, ти одлучи, али је на крају њена последња - примећује Ковач.

Морао је да се одрекне своје филозофије - ослањање на напоран рад, и да покуша да за три недеље из играча извуче максимум. И успео је...


- Када кажем рад, не мислим само на рад, него и на разговор са играчима ван терена. Желим да их што боље упознам, да видим да ли могу да спроведу моје идеје у дело. Није ми први пут да сам неку екипу, као што сам Србију, преузео изненада. Десило ми се да сам дошао у турски Халбанк када је био осми на табели, а на крају смо играли у финалу и освојили првенство. Није ми непознат такав начин рада, мада за остварење врхунских резултата треба са екипом извесно време радити. Природно, без врхунских играча нема ни подвига - каже Ковач.


Слободан признаје да као играч није размишљао о клупи, јер често није имао добар однос с тренерима. Тек када је завршио каријеру у репрезентацији, почео је преко лета да се припрема у Великом Градишту.


- То је било неопходно, јер сам у сваки нови клуб на почетку сезоне морао да дођем максимално спреман. У ВГСК су запазили како радим, предложили су да, када већ спремам себе, спремам и екипу. Радио сам све и видео да то добро изгледа. Чак смо једне године, недељу дана по мом одласку, у Купу елиминисали Војводину - прича Ковач.


Играчку каријеру је завршио у Радничком, јер се са породицом скућио у Крагујевцу. Није прихватао да буде преседник клуба или спортски директор, јер га је занимала само клупа.


- Усред сезоне наследио сам Галешева и потом освојили прву, па другу титулу. Касније сам отишао у Италију. Власник Перуђе, која је тада била на дну Друге лиге, питао је Горана Вујевића да ли зна неког ко неће само да му узме паре. Горан ме је препоручио, дошао сам на разговор, и обојица смо знали да мени треба италијанска позорница да се докажем. Изборили смо се за опстанак, а после смо ушли у Серију А и играли у финалу плеј-офа - присећа се Ковач.



Слободан Ковач Фото: Н. Параушић
Трофејни стручњак признаје да је Италија доста утицала на њега као одбојкаша:


- Они се за сваку утакмицу припремају студиозно. Од њих може много да се научи. Имао сам срећу да сам радио са врхунским стручњацима, мада тада нисам размишљао о томе да будем тренер. Али остало је то негде записано у глави. А колико они добро раде, говори чињеница да смо тамо одлазили као таленти, а враћали се као играчи - каже Ковач.


ПОРОДИЦА НАЈВАЖНИЈА ПОЗНАТО је да је Ковач страствени пецарош. А како користи слободно време? - Ништа посебно. Волим да погледам ТВ, да се што више дружим са фамилијом. Немогуће је да Тању поделимо напола, па да буде и са мном и са сином Давидеом. Зато сваки слободан тренутак посвећујемо себи. Трудимо се да будемо што више заједно - каже Ковач.


Популарног Бобу није привлачила само клупска сцена, већ и репрезентативна. Водио је Иран и Словенију, а на нашу срећу, почетком године није добио шансу да води Русију.


- Велика је разлика водити своју и туђу селекцију. Када си на супротној страни веома је тешко, незгодно. Хоћеш да победиш, да покажеш свима да вредиш, а опет није једноставно - истиче Ковач.


У Ирану је наследио легендарног Хулија Веласка, а када је преузео Словенију, осетио је ентузијазам, као код нас 1995. године. Сада му искуство говори да, не рачунајући Србију, само размишља о селекцијама које се боре за трофеје.


- Не занимају ме више репрезентације које су шесте-седме на ранг-листи. Зашто? Зато што људи врло брзо забораве где су били, да си их довео до финала Светске лиге или на шесто место на свету, а пре тога су били пресрећни због освојеног сета на СП. Увек говорим да можеш да будеш најбољи тренер на свету, да радиш изванредно, али ако немаш играче који ће да одиграју кључну лопту, онда нема ни резултата. А управо резултат кроји судбину тренера - истиче Ковач.


Велика такмичења нису напорна и стресна само за играче, већ и за тренере и њихове сараднике.


- Волим да гледам како играчи раде у теретани. Видим како вежбају, с ким се друже. У теретани се увек укаже прилика да се поприча са играчима, да се мало боље упознамо. Ти разговори су неформални, играчи лакше прихватају критику, јер није изречена на терену. И ја тренирам како бих издржао тренинге, утакмице, напорни шампионат.


Сматра да између тренера и играча мора да постоји респект:


- Можеш да држиш затегнуто уже и да оно у једном тренутку пукне. Не кријем да бих се због тешких речи увредио. Срећом, до сада није било тако. Нормално је да се међу 14 играча нађе неко ко је незадовољан, ко сматра да треба више да игра. Трудим се да будем најискренији што могу и да објасним своју одлуку.


Често је говорио да себе као играча не би трпео, а како би као играч доживео себе као тренера:


- Била би то велика борба, никако не би било лако. Мучили бисмо се. Знам само да бих ценио отвореност, искреност Слободана Ковача.


Кажу да многи играчи баш код Ковача пружају више од свог максимума:


- Имао сам срећу да сам са Петрићем радио у три клуба, и када сам преузео репрезентацију, једино он није морао да ми се прилагођава, јер је знао шта тражим. Доживљавао сам да ми играчи, који у почетку нису били задовољни са мном, после рада са другим тренерима прилазе и говоре да бисмо много више напредовали да смо наставили да радимо заједно. Очито је да се касније некима допао мој начин рада.



Ковач и Петрић Фото: Н. Параушић
Свестан је да у јануару у Берлину на европским квалификацијама за Олимпијске игре "орлове" очекује далеко тежи посао него на ЕП.


- Обилазићу играче у земљи и иностранству. Морам да верујем у рад у њиховим клубовима. Надам се да ће ово ЕП да нас држи. А чека нас пакао, пет утакмица у шест дана, без времена за тренинге.


Сматра да због лошијих резултата млађих селекција не би требало да будемо забринути.


- Због мога сина Давидеа доста сам пратио генерације '97, '98, '99. Тачно је да нема медаља, али једино се ова, оспоравана генерација у млађим категорија пела на победничко постоље. Заборавља се да генерације од моје до Миљковићеве нису освајале медаље, а опет смо постали олимпијски победници. Показало се да то није предуслов за врхунске резултате у сениорској конкуренцији. Много више брине рад у млађим категоријама и немање деце. Убеђен сам да има интересантних играча који могу да наследе шампионе. Надам се да ћу имати прилику да то и докажем. Пошто зависим од резултата, видећу да ли ће ОСС да буде задовољан мојим будућим учинком - каже Ковач.


ЧОВЕК ОДБОЈКЕ

СЛОБОДАН Ковач - одбојка. Тако пријатељи виде селектора европских првака. Али то је и нормално за легенду, јер му је супруга Тања, рођена Билбија, била сјајна одбојкашица, а син Давиде покушава да изгради врхунску каријеру.

- То је некако природно за мене. Моја породица је одбојкашка, размењујемо идеје, а када се син врати са тренинга, питамо га како је било, шта ћемо гледати од утакмица. Неком са стране, ко није у спорту, то је досадно - прича Ковач.