ВЛАДИМИР БАТЕЗ О ВЛАДАВИНЕ СРПСКЕ ОДБОЈКЕ: Како смо од нуле стигли до олимпијског злата

Слободан Бајић

недеља, 10. 03. 2019. у 11:10

ВЛАДИМИР БАТЕЗ О ВЛАДАВИНЕ СРПСКЕ ОДБОЈКЕ: Како смо од нуле стигли до олимпијског злата
Имао сам част и привилегију да 2000. године у Сиднеју будем један од тих момака, део екипе која је од рејтинга "нула" дошла на кров света. То су, свакако, најуспешније године наших играчких каријера, прича Батез

ТРАНСФЕР Владимира Батеза, коректора и капитена Црвене звезде у редове Војводине, крајем пролећа 1994. године, био је преседан у нашем спорту, представљао је незапамћени бум у то време и уједно, испоставиће се, означио еру владавине новосадских одбојкаша и вртоглавог успона наше одбојке. Јер, управо у то време почели су успеси "плаве чете" селектора Зорана Гајића која, ево већ две и по деценије, ниже успехе преко мреже на свим меридијанима.

- Истина је, тада је кренула експанзија наше одбојке - каже, за "Новости", Владимир Батез (49), од јуна 2016. покрајински секретар за спорт и омладину. - Ја сам од 1989. до 1994. године био члан Црвене звезде, освојио два национална купа и изгубио три финала плеј-офа, од тога два од Војводине. Уговор са Звездом ми је истицао, а Војводина је у том тренутку имала озбиљну визију тима и развоја за дугорочни период. Тада се, према правилнику СФРЈ, пре 27. године није могло у инострани клуб, па сам као професионалац прихватио позив Војводине и 1994. године се преселио у Нови Сад.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Одбојкашице Србије на Светском купу у Јапану

БАТЕЗ је у "Спенс" дошао као коректор, али је одлуком стручног штаба, који је водио Милорад Кијац, због повратка Ђорђа Ђурића на ту позицију, преузео улогу примача, с обзиром на то да је могао да игра на више места у тиму.

КАРИЈЕРА - Циљ каријере била је Италија, лига у којој су тада играли сви најбољи играчи на свету и то је било питање престижа. Преовладавали су спортски мотиви и тамо сам остао 10 година и играо у осам клубова. Најлепши и највећи успеси везани су за репрезентацију и Војводину, за две године и два пута дупла круна и треће место у Лиги шампиона - каже Батез који је као јуниорски репрезентативац СФРЈ играо заједно са Владимиром Грбићем 1988. године на ЕП у Италији, против ДДР (Источне Немачке), где је освојено пето место. Из те генерације, једино су њих двојица дошла до Сиднеја.


- Поклопило се да сам ушао у екипу врхунских играча. Војводина је те године, и поред санкција, играла у иностранству, што је било изузетно важно за нашу генерацију. Тада су нам Грци отворили врата и учествовали смо на неколико турнира у време када је највећи проблем био путовање и учешће на међународним такмичењима. Били смо лепо примљени и то нам је дало додатни мотив у тешким годинама. Имали смо заиста добру генерацију, били зрели играчи...

Играчи Воше, како су од милоште навијачи звали новосадске одбојкаше, у Грчкој су добили додатни мотив и те године освојили прву дуплу круну у домаћем шампионату.

- То нам је донело резултат и ја сам са Војводином освојио своју прву сениорску титулу шампиона. Репрезентацију је водио Зоран Гајић, Одбојкашки савез је преузео Александар Боричић и тада је код нас практично створена одбојка каква је и данас.

НА репрезентативном плану одбојкаши из домаћих клубова су у то време били у другом плану јер се селектор Гајић определио за играче из великих иностраних клубова, браћу Грбић, Жарка Петровића, Дејана Брђовића, Бобу Ковача, Танасковића...

- Тада се Европско првенство поклопило са Универзијадом у Јапану, и као репрезентативац сам замолио стручни штаб да ми дозволи да уместо на ЕП идем у Јапан како бих стекао искуство. И, то је био добар потез. По доласку из Јапана, где је била већина играча из Војводине, практично смо ударили темеље популарности и промоцији одбојке у Новом Саду и Србији изванредним наступима у Европи, историјским пласманом на фајнал-фор. То је било 1996. године у Болоњи, када смо од Дахауа изгубили у полуфиналу, иако смо имали предност 2:1 у сетовима и 13:8 у четвртом сету. Били смо на два поена од историјског уласка у финале Лиге шампиона, али и сам пласман и одлазак на завршни турнир је био велики успех као и освојено треће место - присећа се Батез.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СРБИЈО, ХВАЛА: Росић завршио репрезентативну каријеру

ОСТАЋЕ упамћено, такође, да су новосадски одбојкаши за утакмицу у клупској одбојци први пут напунили Велику дворану "Спенса" и имали подршку више од 12.000 навијача.

- То је била утакмица са Сислијем, у то време најбољом екипом на свету. Она се и дан-данас препричава... Имали смо и меч-лопту, али нисмо успели да победимо светски тим. Ипак, схватили смо и свима је постало јасно да имамо одличан квалитет. Велика већина играча Војводине ушла је у репрезентацију за Олимпијске игре у Атланти, баш на 100 година од оснивања модерних Олимпијских игара. Радили смо цело лето, желели да покажемо свету ко су ти неки нови момци у светској одбојци који су се појавили. Јер, за читав одбојкашки свет у том тренутку смо били непознаница.

Наш национални тим је тада у госте позвала репрезентација САД, с обзиром на то да су за олимпијски турнир били разврстани у две различите групе, па је први евентуални сусрет могао да се догоди у четвртфиналу.

- Тада је заиста било непојмљиво у нашим каријерама да се усавршавамо и идемо и играмо са идолима које смо пре тога гледали само на ТВ екранима. Постигли смо на Олимпијским играма у Атланти највећи успех наше одбојке освајањем бронзане медаље. То треће место је променило живот и каријере многима од нас.

ЗАСЛУГЕ за историјски успех Батез приписује и нашој кошаркашкој репрезентацији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СРПСКИ ОДБОЈКАШ БЛИСТА: Атанасијевић опет МВП меча

- Били смо заједно смештени у олимпијском селу, апартман до апартмана, наши кошаркаши, врхунски шампиони, и ми одбојкаши. То је вероватно наша најбоља генерација кошаркаша у историји - Дивац, Ђорђевић, Паспаљ, Бодирога, Даниловић... Дружили смо се, узајамно бодрили. Тај дочек који нам је по повратку приређен, за кошаркаше и нас, а посебно за Сању Ивошев која је прва освојила медаљу после санкција, и са историјским златом и бронзом из Атланте се вратила у Србију, ретко ко од спортиста је имао прилику да то доживи у каријери, да осети такву подршку и такву љубав као ми у том моменту.

На таласима тог успеха, већина наших сјајних одбојкаша је каријере наставила у иностранству.

- Већина је отишла у Италију, а међу њима и ја и тамо сам остао 10 година. На тим почецима био сам у циклусу две Олимпијаде, а све је кулминирало у Сиднеју. Имао сам част и привилегију да 2000. године будем један од тих момака, део екипе која је од рејтинга "нула" дошла на кров света. То су, свакако, најуспешније године наших играчких каријера. Уз нас су стасавали неки нови, сјајни момци, одбојка је заузела своје добро место у породици наших спортова, а великим резултатима и организацијом одржала континуитет све до дана данашњег - поносно је закључио Батез.

ЗЛАТНА ГЕНЕРАЦИЈА


ЗЛАТНУ олимпијску медаљу освојили су наши одбојкаши у Сиднеју 2000. године. До тријумфа на XXVII Олимпијским играма репрезентација СР Југославије је дошла после две максималне победе у завршници, што је било незабележено у историји ОИ. У финалу је била боља од Русије - 25:22, 25:22, 25:20, док је у полуфиналу савладала Италију - 27:25, 34:32, 25:14.

Историјски успех остварила је генерација коју су с клупе маестрално водили садашњи председник ОСС Зоран Гајић и помоћник др Богдан Сретеновић: Владимир Батез, Слободан Ковач, Слободан Бошкан, Ђула Мештер, Васа Мијић, Никола Грбић, Владимир Грбић, Андрија Герић, Горан Вујевић, Иван Миљковић, Вељко Петковић и Игор Вушуровић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације