Некадашњи српски тениср Јанко Типсаревић написао је своју причу за портал “Behind the Racquet“, на којем су своје професионалне приче испричали многи светски тенисери и тенисерке.

Некадашњи осми тенисер света писао је у својим “ломовима” током каријере која је била обележена бројним провредама, које су и те како утицале на српског тенисера.

Причу вам преносимо у целости:

- Повукао сам се на крају прошле године. Недавно сам проширио своју академију у нова четири града широм света, док сам и повремено тренер. После много година на туру прву ствар који бих научио друге јесте истрајност. Она ми је помогла да прођем кроз велики број различитих емоција које су дошле током повреда. Нисам имао среће јер сам имао седам операција у последњих пет година. То је психилошки ролеркостер.

Иако је било тешко пролазити кроз све, то је ми је помогло да буде бољи отац, муж, бизнисмен, пријатељ и син. Научио сам да, да би се могао развијати као особа, мораш да научиш како да се носиш са различитим невољама, а да у исто време будеш скроман. Током мојих повреда дефинитивно сам имао озбиљне менталне проблеме, можете искористити и реч депресија како бисте описали како сам се осећао. Носити се са свим успонима и падовима, докторима и мишљењима, постанете јеб**о излуђен од тога да не знате шта да радите. На крају, мислим да генерички савет 'остани позитиван' не помаже.

Много пута током каријере сам се враћао из повреде, играо челенџере, копао да се вратим назад, а онда бих се опет повређивао и кретао све испочетка. Генерално нисамо оптимистична особа и нисам фан оптимистичних људи. Не верујем да оптимисти заиста могу да процене ситуацију, а да притом увек покушавају да гледају светлу страну. Преферирам да будем реалиста. Да видим тренутну ситуацију у којој се налазим и разумем да сам у с**у. За мене је једини начин живота да знаш да си јак, мудар и храбар да се суочиш са проблемом јер другог избора нема.
Пре него што сам испунио потенцијал могу искрено да кажем да сам био кукавица и да нисам прихватао себе онакав какав сам. Било ми је потребно време да схватим, од јуниора, да више не играм против дечака и да дани у којима не дајем 110 досто себе морају да се заврше. Сећам се да сам гледао Надала како игра против надолазеће звезде Цонге на Аустралијан опену. Сећам се да је Надал био потпуно ван меча, да је губио 2-0 и 4:1 у трећем сету. У поену који није имао велики значај Надал је погодио винер и јако је викнуо 'Вамос'. Могли сте да видите да је заиста веровао у победу. Изгубио је тај сет и меч. Тада сам схватио колика сам кукавица. Понашам се супер када Надала није срамота да, не само пред 15.000 људи на Род Лејвер арени, већ и пред целим светом, даје свој максимум и да опет буде побеђен. Ту сам видео да се не плаши неуспеха. Радити на 'аутопилоту' и давати свој минимум у нечемо неће вам помоћи да испуните своје снове.

Када погледам уназад, да нисам био у топ 10, или да нисам остварио остала достигнућа, мислим да не бих био срећан зато што бих знао да нисам да све од себе. Да све то схватио много раније уверен сам да бих много дуже био међу најбољих 10. Сада сам на веома добром месту, радим вероватно више сати дневно него пре и не слушам пријатеље који ми говоре – 'Сада када си у пензији можеш да уживаш и будеш опуштен'. Веома сам узбуђен због новог поглавља у животу и рођењу другог детета - закључио је Типсаревић.