Одрастао је буквално по кошаркашким дворанама. Од малих ногу на тренинзима је редовно пратио оца Недељка, а међу играчима које је у његовом друштву могао да гледа био је и легендарни Тони Паркер, који је у то време био на почетку своје блиставе каријере.

Ово је трећа сезона како Лука Ашћерић носи дрес Мега Бемаxа од доласка у клуб пред Суперлигу 2018. године, а његов таленат није промакао селектору Игору Kокошкову, па се тако нашао на списку репрезентације Србије за прве ФИБА прозоре у квалификацијама за Европско првенство. Није добио прилику да дебитује, али…

– Морам да признам да је све то било доста неочекивано, након повреде Огњена Добрића. Позвали су ме накнадно, али без обзира на све то била ми је велика част. Заиста фантастично искуство, бити са том групом момака, видети један другачији систем рада и могу да кажем да је у сваком смислу то био допринос мом даљем играчком развоју. Нисам заиграо у дресу са државним грбом, али стрпљиво ћу чекати шансу и својим играма се потрудити да поново заслужим позив.

А пут до прилике да репрезентује своју земљу био је прилично интересантан:

– Већ са три, четири године сам се упознао са кошарком, јер сам свакодневно ишао са татом на тренинге. Дођем у халу, тата ме остави на столици и два сата се нисам померао. Мирно сам седео и само гледао. Био сам веома послушан, пажљиво сам пратио шта су радили и онда сам код куће све то имитирао. Зато и не чуди што сам заволео кошарку и веома рано почео да тренирам.

Занимјива анегдота везана је за дане Лукиног најранијег детињства:

– Мој отац је играо у Паризу, саиграч му је био Тони Паркер. Мислим да му је то била прва професионална сезона. Били су чак и цимери. Kао мали сам га упознао и касније када сам гледао шта је све постигао у кошарци било ми је некако драго. Леп је осећај, поготово што је мој отац био релативно близак са њим. И данас се повремено чују и знам да имају међусобно велико поштовање.
Фото: приватна архива Недељко Ашћерић
Лука Ашћерић рођен је у Сент Пелтену у Аустрији а детињство је провео у Француској. Kошарку је почео да тренира у Ле Ману са само шест година, а кратко се опробао и у пливању:

– Сјајан спорт, омогућава вам развој целог тела, али… Није ми се свиђао такмчарски, јер то је једна линија, тамо и назад, и то је све. Екипни спортови са лоптом су за мене много атрактивнији и забавнији, тако да је избор био лак.

Породично су се селили како је Лукин отац Недељко мењао клубове, па су из Париза ишли у Ле Ман, Тулон, Виши, Бург, па поново у Аустрију. Занимљиво је да је Лука Ашћерић био и члан аустријске Аркадије, клуба у коме је својевремено играо и Немања Бјелица пре доласка у Звезду:

– Аркадија је позната по томе да доводи млађе и талентоване играче. Годину дана пре мог доласка у клубу је већ био Јакоб Пелтл, кога је касније драфтаовао Торонто, а сад игра у Сан Антонију. Имао сам солидну сезону тамо, на мене су гледали као на проспект за будућност. Али, тамо сам провео само годину дана. Мислио сам да је боље да због мог даљег кошаркашког развоја, али и факултета и образовања одем у Француску и прихватим позив Лила.

Ашћерић је уписао Машински факултет, успешно завршио две године студија, али је статус на факултету био приморан да замрзне услед нове селидбе:

– Отац ми је усадио одговорност према образовању. Увек је говорио да је школа на првом месту и то сам тако прихватио. Kако сазревам, све више схватам исправност тих његових савета – каже Лука који је француску школу завршио у Бечу, а осим матерњег језика говори француски, немачки и енглески.
Фото: приватна архива Недељко Ашћерић

Долазак у Мегу 2018. године из Тулона за Луку је био значајан корак напред:

– Стигао сам из клуба који је испадао из лиге, где нисам имао минутажу. У Меги су ме одлично прихватли, пружили шансу и од старта је за мене све било на високом нивоу што је и пресудило да потпишем вишегодишњи уговор. Занимљиво је да пре тог доласка нисам живео у Србији, нисам познавао менталитет, али могу да кажем да до сада у својој каријери, а променио сам много клубова, још нисам био у овако позитивној средини. У Меги вам је сваки дан забава. Овде сам спознао шта у правом смислу речи значи тимски дух. Много је другачије него у другим тимовима по Европи и то је нешто што је лепо и другачије. Оваквог дружења верујте ми нема толико у другим земљама – истиче Ашћерић и додаје:

– Ова сезона је била знатно тежа него претходна. Били смо много млади, на почетку смо изгубили неке утакмице које су биле егал и које је требало да добијемо. Kроз главу ми одмах пролазе дуели са Цибоном и Приморском код куће, као и са Цедевита Олимпијом и Задром у гостима које смо морали да добијемо. Управо је то била разлика у односу на претходну сезону, где смо те егал утамице добијали и то нам је давало елан, већу сигурност и бољи резултат на крају.

Вођен филозофијом да кошарци пружи све што може, а да му она само део тога врати, Ашћерић не размишља превише о будућности и не оптерећује се циљевима.

– Отац ми је одувек био кошаркашки узор. Желео сам да усвајам његове навике, јер је он био много дисциплинован. Доста тога сам покупио од њега, а занимљиво је да је на врхунцу своје играчке каријере имао свега пет посто масти у организму. Био је веома посвећен, строго је водио рачуна о исхрани, био је баш фанатик. Он је био сеоско дете и све што је постигао то је урадио искључиво сопственим радом и одрицањем. Увек сам се угледао на то.

Ашћерић је тренутно у Бачкој Паланци:

– Дошао сам код баке, имам двориште и то је олакшавајућа околност. Такође, ту ми је и брат од тетке, полицајац који ради у граничној служби и прилично је физички спреман па имам партнера за тренинг. Одржавам форму колико је то могуће уз програм који сам одбио од нашег кондиционог тренера Марка Секулића, тако да сам се добро организовао у датим околностима. Искрено се надам да ће све ово ускоро проћи. У контакту сам са пријатељима из Аустрије и Француске, ситуација тамо је веома озбиљна и забрињавајућа. Неопходно је да сви будемо стрпљиви – закључио је Ашћерић.