Постоје играчи који морају да се боре више од других да би дошли до успеха. Постоје они које емоција гура напред, као и они хладнокрвни, којима осмех нисте видели на терену. Постоје момци са великим срцем и они са мирном главом. Постоје типови који виде ширу слику, којима вијуге израчунају једначину чим на терену угледају познате и непознате.

Постоји и Вук Радивојевић. Отелотворење свега наведеног. Борац који се не свађа, поштени мангуп, човек у којем се сукобљава кошаркашка интелигенција и страст према победи.
Све оно што је уочио Змаго Сагадин, желео Душко Вујошевић, препознао Зоран Славнић, развијали бројни тренери, обожавали саиграчи и, на крају у одело обукао Игор Додик.

Они који пате од великих звања, назвали би га генералним менаџером Игокее, јер он тај посао и обавља. Међутим, како је одрастао ценећи директоре клубова у којима је радио, Радивојевић је преузео улогу првог оперативца клуба из Лакташа. И до пре четири кола АБА лиге, та фотеља га је жуљала.

- Разликује се потпуно од играчких дана. Јер, нервоза и стрес остају само у теби, не можеш да избациш све на терен – рекао је 36-годишњи Београђанин који је нову срећу нашао у Бањалуци.

- Мораш да знаш када да повучеш потез. Снашао сам се, када сам завршавао знао сам да морам да се суочим са тим као да никада нисам играо. Ако се окренем уназад, да размишљам шта је требало, или није требало да урадим, никада не бих успео у другом послу. Играчка каријера је далеко иза мене, ни не помишљам на то. Максимално сам у новој функцији.

Максимално и обавља посао. Морао је да мења тренере због здравственог стања Александра Трифуновића, ротирао је играче, отпуштао и доводио, све док није нашао најкомпактнију целину. Она је сада у серији од четири победе на Јадрану.

- Треба времена и мени. Ново је искуство, ова прва година ће ми много значити, баш зато што је била тешка. Свашта се десило, толико проблема нисмо могли ни да сањамо, од самог старта. Али, када окренеш, већ сада знам где сам грешио. Знам и да је то велико искуство.

Можемо да извучемо безброј разлога због којих је Игокеа у овом тренутку на три победе од тимова који деле пето место на табели. Радивојевића не занима ниједан!

- Када сам био играч, увек сам кретао од себе, нисам бежао од одговорности. Када је лоше, истицао сам се у први план. То ми је помогло у каријери и сада у новој улози. Много емотивно све посматрам. Страшно стресно утиче све на мене и ту страну нисам променио. Када бих могао да каналишем емоције, било би ми лакше. За мене није проблем, могу да се носим са свим тим стварима, али трпе људи око мене. Незадовољство и нерасположење преносим на њих, на породицу. Оне пролазе све са мном. Тако је било и када сам играо. Надам се да ћу у наредним годинама успети да се мало поправим – смеје се Вук свестан да му је то црта карактера због које је и обожавана личност у кошаркашким круговима.

Ако Лана, Лара и Нора трпе, истовремено и помажу супругу и тати.

- Њих три ме смирују. Додуше, старија кћерка има своје обавезе, започиње свој живот, тражи своје место под сунцем. Супруга највише трпи, јер док нађе времена за све нас.. Мала Нора је за све нас неко ново светло, мене скроз смирује. Довољно ми је да је ставим на себе и заборавио сам на проблеме.

Нежност према најважнијим дамама у његовом животу, супротно је чврстини којом овај момак са Новог Београда одише.

- Навикао сам да тако гурам. Није то само у спорту, него како одрастеш, шта све прођеш, васпитање, карактер који градиш кроз живот... За мене је то добра особина, тако сам навикао, да се борим са свиме и да се никада не предам. Увек верујем да ћемо се извући сигурно, тако се носим у животу. Кукњаву код мене нећете видети. Тако не можеш ни до резултата да дођеш. Борио сам се као играч, са тим убеђењем се носим и сада. Желим и да пребацим на друге.

Игокеа је средина којој је Вук као играч, а сада и као функционер, увек покушавао да убризга тај фајтерски менталитет.

- Стручни штаб и сви људи око мене, пружају ми подршку. Пре свих, наравно, Игор Додик, због њега сам и остао овде. Дошао сам на 20 дана као играч, а сада већ четири године живим овде. Због сарадње са њим, слично размишљамо. И он је са превише емоција ушао у све, ту сам да помогнем колико год могу. Сада смо се сви потрефили, вртели смо играче, тренере, али се нисмо предавали. Најбитније је да нема предаје. Већ су нас сви исписали из АБА лиге, али сам им тада рекао да се боримо до краја. Као играч сам две године у последњим утакмицама са Игокеом сачувао статус АБА лигаша. Сада смо у мало бољој ситуацији. Да, имали смо веће амбиције на почетку, али след околности је довео до овога. Најбитније је да сада идемо полако горе.

Та врста вечите битке довела је и до најбољих утакмица у каријери Вука Радивојевића. У финалу плеј-офа Партизан је повео 1-0 против Црвене звезде тројком Дробњака у последњој секунди, а Вук је у следећој утакмици убацио 37 поена (!?) док је у трећој постигао 29!

- Питање да ли бих тако играо да није прва утакмица била онако завршена. Људи причају о том српском инату, а ја функционишем тако. Јесте, то је била најбоља кошарка коју сам играо. Једноставно, никада нисам желео да будем такав играч. Само су праве величине они који могу нон-стоп тако да играју. Ја не могу. Никада нисам био такав, нисам имао ни толико талента. Али, када су долазили тешки моменти, палила се лампица. Нећу да дозволим никоме да ме згази, да ме понизи. На томе сам и успео да изградим добру каријеру. Мени људи ово нису планирали, говорили су свашта када сам био млађи, али ето... Функционишем најбоље када је тешко. Тако ми се наместило и у животу, да сам из лошег морао да извлачим најбоље.

Чињеница је да многи нису планирали да Вук Радивојевић буде ту где јесте, али је Змаго Сагадин променио планове када је на проби по доласку на Мали Калемегдан изабрао борбеног бека Слоге.

- Можемо да причамо колико хоћемо, али ја морам да истакнем Змага. Ипак ме је он пробио, дао шансу. Ја сам стигао као клинац на ту пробу, да се покажем. Врло брзо сам, поред озбиљних играча, са великим уговорима и амбицијама, дошао до статуса стартера.

Змаго га је први ставио на велику сцену, а Душко Вујошевић пожелео да је он био тај. Неколико пута је најтрофејнији тренер Партизана јавно истицао да би волео Радивојевића у црно-белој униформи, тамо где је као клинац и почео да тапка лопту.

- Мислим да је одмах прве године код Змага то рекао. Тада је Даниловић био на челу клуба. Када је требало да пређем у први тим Партизана, одлучено је да нисам био таленат и послат сам на позајмицу, а ја сам отишао у Слогу. Када сам после дошао у Звезду, Дуле је хтео да ме доведе. Рекао ми је насамо, а мислим и јавно, да је требало да ме задрже. То није тајна.

Такве поруке могу да делују као мотивација младим играчима који се пробијају.

- Када сам био клинац, нису ме занимала мишљења других – смеје се Радивојевић. - Имао сам срећу да сам млад добио дете и основао своју породицу, због чега сам постао и зрелији. Да сам размишљао о томе како нисам прошао, питање је да ли бих се пробио до Звезде. Када сам био млађи, само сам желео да играм и да се борим.

Такав приступ је Радивојевића учинио плејмејкером репрезентације Србије. Прве у историји, 2007. у Шпанији.

- Без икакве дилеме врхунац каријере! Код мене се играње за репрезентацију другачије посматра. Никога ја не осуђујем када не игра, паре су се превише уплеле у спорт и то разумем. Али у мојој генерацији, врхунац је играње за своју земљу. Ми смо били прва генерација Србије и још не могу да се помирим са оним што се десило на Европском првенству. Резултати, крађа... Али, да, немојте ни да ме питате - то је врхунац!
После је Вук, као тражени плеј, прешао у Фуенлабраду, вратио се у Звезду, завршио каријеру у Игокеи... Учинио породицу бројнијом, пронашао срећу и, наравно – наставио да се бори.