Милан Гуровић је данас шокирао јавност. Некадашњи прослављени репрезентативац и кошаркша Црвене звезде, Барселоне, Хувентуда, Уникахе, АЕК, Перистерија, Трста и Галатасареја приведен је због насиља у породици. Њему се на терет ставља да је тукао супругу и малолетну ћерку.


Милан и Тања Гуровић имају четворо деце, три сина и једну кћерку. Млади су постали родитељи. Прошли су кроз разне фазе односа током 25 година заједничког живота и опстајали су...

Нису често причали о породичним односима за српске медије јер су углавном живели у иностранству где су им деца расла... Kада су приватно отварали душу остављали су утисак родитеља који не желе да размазе своју децу и партнера који умеју да функционишу заједно, а највише им је одувек значила велика породица.

Пре две године Милан је сам дао интервју за магазин “Hello” у ком је нагласио да је “кћерка Милица у потпуности наследила његов карактер и да је права “мацхо гирл””.


Отац сте четворо деце. На чему инсиситрате када је реч о васпитању?


Учим их, пре свега, да буду добри и поштени људи. У ово брзо, инстант време тешко је поставити добре темеље. У односу на моју генерацију, клинци су данас размаженији, неспретнији. Ми смо већи део дана проводили напољу, у игри. Кад сте последњи пут видели дете које се попело на дрво? Нема тога, сви су „заковани“ за интернет.


Претпостављам да ни ваша деца, у том погледу, нису изузетак?


Наравно да нису, али у нашој кући важи правило да су од првог септембра до петнаестог јуна „тач скрин“ телефони „конфисковани“. У школу носе старије моделе, који служе да назову по потреби. Иако ме због тога “мрзе као Немца”, једног дана ће схватити да је то било за њихово добро. Родитељ који победи себе, успеће.


Да ли супруга и ви некад умете и да им подвикнете?


Пре бих рекао да смо ауторитети на које желимо да се угледају. Размаженост није опција. Нисмо од родитеља који децу одвозе и довозе. Вукман на тренинг иде пешке, као што сам и ја некад чинио. И нема четири пара патика, већ једне.


Милан Гуровић са кћерком Милицом 2007. на београдском аеродрому фото: Тањуг

Да ли сте последњих осам година, од када сте у „пензији“, успели да надокнадите бар део онога што сте због природе професије до тада пропустили?


Троје старије деце памти ме из периода када сам стално био „на вратима“. Одсустовао сам из куће и по три-четири дана у недељи. Уз најмлађег Димитрија, који је јако везан за мене, надокнадио сам све што сам пропустио у одрастању Душана, Милице и Вукмана. Откако смо сви на окупу, све је много лепше и лакше.


Пре скоро седам година дали сте породични интервју за „Хелло!“. Шта се у међувремену променило у животу ваше породице?


Променило се то што су родитељи добили понеку седу. Милица је у пубертету, кренула је у осми разред. Димитрије, који је био беба на том сликању, сада је ђак првак. Душан је завршио Полицијску академију. Запослио се, а истовремено и студира. Перфектно говори енглески језик. Вукан је спортски тип. Много је лакше када су старији. Тања и ја чак успемо да се организујемо и одемо негде на пар дана, а тада Душан преузима главну реч. Подржао сам његову жељу да се осамостали, сматрам да је у годинама када треба да крчи свој пут, али услов је био да се прво запосли.


У ком детету највише препознајете себе?


У Милици, она је жива ватра. Милица је у потпуности наследила мој карактер, права је „мацхо гирл“. Димитрије јој је јако сличан, обоје више одлучују срцем него главом. То ћемо морати мало да коригујемо, у складу са оном причом о грешкама на којима се учи. Душан и Вукман су, пак, повучени, сталожени и мирни.


Да ли је тешко организовати један сасвим обичан дан у шесточланој породици?


Дан нам почиње у седам, а супруга је та која прати све њихове активности, одласке и доласке. Никада нисмо имали дадиље, нити помоћ у кући. Ми смо једна сасвим обична породица, која има обавезе од ујутру до увече. Мало је хаотично кад кренемо на пут, тада све подсећа на сцене из филма „Сам у кући“. Док су деца била мања, стално смо их пребројавали да се неко не загуби. Душан је одавно престао да иде са нама на море, лепше му је са друштвом. Од госпођице очекујемо да тим путем крене за две године, а и најмлађи дечаци ће порасти док трепнемо. Кад следећи пут будемо радили интервју, за десет година, велика је вероватноћа да ћете сликати само Тању и мене.