"Никад нисам мислила да би се нешто тако могло догодити мени и заправо сам карцином дојке открила сасвим случајно. Данас сам здрава и желим говорити о томе колико је важно да жене редовно обављају преглед и одлазе код лекара, јер је рано откривање рака дојке најважније за успешно излечење", каже Разија Мујановић (52), једна од најбољих кошаркашица с ових простора за 24сата.хр.

Својом сјајном кошаркашком каријером 2017. године заслужила је улазак у Кућу славних Међународног кошаркашког савеза (ФИБА). Седам година након што је "одиграла" најважнију утакмицу живота, ону против карцинома дојке, данас је здрава и сретна жена.

Карцином дојке открила је 2012. године, алигодинама није јавно говорила о томе. Наиме, њени родитељи тадасу били стари и болесни, па им није рекла шта пролази. Други чланови породице су знали, али њих је хтела поштедети.

"Никада пре тога нисам радила самопреглед дојке, једноставно нисам ни размишљала о томе да бих требала. Али, кад је једна моја познаница открила да од тога болује и упозорила да бих се требала прегледати, почела сам истраживати на интернету како самопреглед дојке изгледа. И догодило се: под тушем сам напипала квржицу. Била је јако ситна, попут зрна кафе, па заправо и нисам била сигурна у то што сам напипала, а опет - увукао се неки страх под кожу", прича Разија.

фото Инстаграм

Тако се јавила лекару и рекла да треба преглед, али кад су је питали је ли хитно, рекла је да није. Ваљда није баш оно најгоре.

"Отишла сам на преглед за неколико дана и докторица је одмах рекла: "Разо, мислим да није ништа, али боље да обавиш преглед код хирурга". Упутила ме хитно, а хирург ме одмах послао на магнет и ултразвук, уз исти коментар: "Разо, мислим да није ништа, али морамо бити сигурни". Тако сам данима самој себи говорила да није ништа и обавила прегледе. Након 7 дана дошао је налаз, у којем сам сама прочитала да су промене на мојој дојци канцерогене", прича Разија.

Разија каже како су јој то вероватнонајтежи тренуци у животу, као и свакој жени.

"Мислила сам да је, кад имаш такву дијагнозу, све готово. Неколико дана посветила сам се истраживању свих информација које се могу пронаћи на Интернету, а онда једно јутро устала и сама себи рекла: "Прошла си толике борбе у животу и победила, тако ће бити и сад" те закључила да ако само седим и плачем немам никакве шансе", казала је кошаркашица.


фото Инстаграм

У међувремену је отишла докторици и рекла: "Ја знам шта је, идемо даље'"

Иако је постојала могућност да оде на операцију у иностранство, није хтела. Веровала је у своје докторе и ускоро била на операцији.

"Докторица која ме прегледала рекла је да верује како је реч о раку у раној фази, без метастаза, и то се и показало на самој операцији. Наиме, иначе се не ради одмах патолошко испитивање, али код мене су га направили. Била сам спремна и на одстрањивање дојке, али показало се да метастаза нема те да је довољно само одстранити карцином", прича.

"Хвала Богу, нисам морала на хемотерапије, била су довољна само зрачења, а њих сам прошла без икаквих проблема. Верујем да је помогло и то што сам врло предано слушала лекаре и њихове упуте, али и то што сам се тада окренула јачању имунитета биљем. Користила сам све за што сам пронашла информације да помаже и што сам могла пронаћи. И остала сам позитивна, верујем да је то 70 посто излечења", прича Разија.

Као што је и на кошаркашком терену увек она била та која би подизала дух своје екипе и мотивисала саиграчице, тако је сада увек настојала да буде позитивна.

"Кад сезавршила операција, престала сам пратити било какве информације о карциному и уопште се бавити тиме да сам болесна. У болници сам била у соби са женама које сам стално храбрила, јер је и мени тако било лакше. Кад би која дошла с операције, рекла бих: "Добро смо, хајмо прошетати ходником", па бисмо се смејале и заборавиле зашто смо ту", прича Раза.

По изласку из болнице наставила је да се бавим оним што је радила и раније, дружила се с пријатељицама и најважније јој је било да су људи око ње позитивни.

"Јако је важно да човек кад је болестан има обавеза и да се не предаје само размишљању о болести и томе како нешто не може, јер ће тада пре посустати. Ја сам настојала живети као да ми није ништа.


фото Инстаграм

Тако је и сестрама "забранила" да плачу кад им је рекла с којом се дијагнозом бори.

"Пре свега, заиста нисам хтела да то дође до родитеља, јер би их то сломило. А и ако ја не плачем и верујем у то да могу победити болест, нисам хтела да било ко други плаче. Рекла сам: "Требам вас да ме бодрите, да ми кажете да здраво изгледам и да ћу успети".

Тако је и сама пет година пила хормоналну терапију, све док јој лекар на прегледу 2017. године није рекао да је прошла кризне године и да је с њом све у реду.

"Јако је важно и да жена након операције што пре започне с вежбама руке, јер кад се одстране лимфни чворови потребно је вратити њену покретљивост. Ја сам била јако упорна у томе и данас је моја лева рука једнако јака као и раније, те као и десна.

Након 5 година честих прегледа, од 2017. године на контроле је ишла сваких шест месеци, а недавно доживела и то да јој лекар каже како је довољно да дође за годину дана. Здрава је. Родитеља више нема, па данас пуно отвореније говори о томе што је прошла, првенствено зато да би женама помогла.

Извор: 24 сата хр