ДАНАШЊИ дан за сваког звездаша је посебан, радостан, чудесан. Пре 29 година, 29. маја 1991. године, на стадиону "Свети Никола“ у Барију, Црвена звезда је, после бољег извођења пенала, победила Олимпик из Марсеља (5:3) и тако постала шампион Европе. Више и боље од тога не може, нема где даље. Била је Звезда касније и првак света у Токију, али после само једне блиставе утакмице када је прегазила чиленаски Коло Коло са 3:0.

Европски трон био је тада, као и сада, много вреднији од светског - најпрестижнија награда за најјаче, најбоље, најхрабрије. Одувек се знало, ко попије шампањац из "ушатог“ пехара, чека га место у фудбалској вечности. Пронашао је спортски Свети грал.  

Фудбалери Црвене звезде успели су те сезоне, 1990/'91. године, да надиграју и надвисе све ривале у Купу европских шампиона и без пораза се попну на кров Европе. Велики број мајстора из свих делова старе Југославије играо је у екипи Љупка Петровића. У Барију, за подвиг су се изборили: Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (заменио га Стошић) и Бинић. Утакмица са француским великаном, за који је тада у продужецима играо и Драган Стојковић Пикси, била је тврда, тешка, без великих узбуђења и прилика за голове. После 120 минута рововске битке, пенали су одлучили шампиона. Један кикс у првој серији, када је Дика Стојановић прочитао шут Амиороса, био је пресудан. Сви Звездини извођачи били су прецизни, а пети, одлучујући пенал извео је Дарко Панчев. Без грешке. Емоције су експлодирале, певало се и славило данима. Златна историја. Непоновљива.

- Тих неколико секунди, колико је Дарку Панчеву требало да постави лопту на пенал и шутне, било је као читава вечност. Седео сам на клупи када ми је пришао директор Драган Џајић, спустио главу у крило и затворио очи. Рекао сам му да за неколико секунди можемо постати прваци Европе, на шта се он брецнуо и рекао ми: "Ћути, Љупко, ћути". Када сам видео да се мрежа затресла, скочио сам, и прво чега се после тога сећам је подијум на којем смо сви ми били са пехаром. Од толиког стреса и нервозе нисам имао снаге да се радујем, осећао сам се као издувани балон, и тек доста касније постао сам свестан успеха који смо направили - описао је тренер Љупко Петровић како се осећао у тим најважнијим тренуцима велике утакмице.

Човек одлуке, легендарни голгетер Дарко Панчев, увек са највећим задовољством прича о данима славне прошлости.

- Драго ми је што је наша генерација донела нешто чиме могу да се диче сви. Пехар је био у нашим рукама, радовали смо му се, фотографисали се са њим на терену, и од тада сви звездаши који желе могу да уживају у њему. То је лепота. Наш клуб је од оснивања стварао имиџ, гурао је своју Звезду према небу, да се постави тамо где јој је место захваљујући свим претходним генерацијама, док је наша само направила тај искорак. Звезда је стварана годинама захваљујући сјајним играчима и навијачима и сигуран сам да ће наша Звезда вечно да сија - са великим емоцијама и сада прича Панчев.

ПУТ ДО ТРОНА

1/16 финала

Ц. ЗВЕЗДА - Грасхоперс (Цирих) 1:1, 4:1

1/8 финала

Ц. ЗВЕЗДА - Глазгов Ренџерс 3:0, 1:1

Четвртфинале

Ц. ЗВЕЗДА - Динамо (Дрезден) 3:0, 2:1

Полуфинале

Бајерн (Минхен) - Ц. ЗВЕЗДА 1:2, 2:2

Ф И Н А Л Е

Ц. ЗВЕЗДА - Олимпик  5:3 пеналима (0:0)


ЗВЕЗДА - ОЛИМПИК  5:3 пеналима, 0:0

СТАДИОН "Свети Никола". Гледалаца: 55.000. Судија: Тулио Ланезе (Италија). Жути картони: Бинић, Михајловић, Маровић (Ц. звезда), Боли (Олимпик). ПЕНАЛИ: Просинечки 1:0 - Аморос - одбрана Стојановића. Бинић  2:0 - Казони 2:1. Белодедић 3:1 - Жан-Пјер Папен 3:2. Михајловић 4:2 - Мозер - 4:3. Панчев 5:3.

Ц. ЗВЕЗДА: Стојановић, Шабанаџовић, Маровић, Белодедић, Најдоски, Југовић, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (од 84. Стошић), Бинић.

ОЛИМПИК: Олмета, Аморос, Ди Меко (од 112.  Стојковић), Боли, Мозер, Жермен, Казони, Водл, Папен, Пеле, Фурније (од 75. Веркрис).