ХЕЈ, људи, он је био 30 година краљ у Мадриду, све је знао, добијао је информације са свих страна, све је знао! Никад нико то није могао. И то као странац, у Шпанији, која је фудбалска велесила. Човек са наших простора успео је да наметне толики ауторитет у таквој земљи да дуже од три деценије буде буквално центар знања и дешавања. Имао је велики утицај на све клубове, на критеријум игре, уживао је такву репутацију. Не, не постоји нико као Радомир Антић - у даху је, за "Новости", из Чикага, у којем тренутно борави, причао Вељко Пауновић.

Једини је тренер на свету који је водио три шпанска гиганта - прво Реал, па Атлетико Мадрид са којим је 1996. освојио дуплу круну и Барселону.

- Мислим да је много тешко да се каже, да се објасни речима колико је ово велики губитак за цео фудбал. Код нас се слабо зна колико је био популаран. Не само као име, него и као ауторитет. Тамо, у Шпанији, и кад победиш а не играш добро - није добро! Такви су захтеви у највећим клубовима. А његове екипе увек су играле добро. И тренирао је највеће зато што је био - највећи! Е, ту где је истанчан укус, пробирљив, Радомир је био гаранција квалитета. Не могу речима да објасним шта је значио у светском фудбалу - истиче Пауновић. - Три највећа клуба су и три потпуно различите, специфичне средине. А све су га прихватиле. И у свакој је био успешан.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Диван гест: Антићу улица или трг у родном Житишту

ЊЕГОВ "ИЗУМ" - ДА ЧУВАМ ГВАРДИОЛУВЕЉКО је био врхунски нападач, а Антић га је једном изненадио - на куп-мечу са Барсом одлучио је да Пауновић чува мозак тима, Пепа Гвардиолу.
- Тај детаљ је једна од Антариних генијалности. Гвардиола није много радио у одбрани, зато је Мистер одлучио да га чувам и од њега се одвајам у напад. Згазили смо их 3:0 на "Калдерону". Јасније су сви користили тај изум кад су играли с Барсом.

На кући у улици Фуенте дел Ромеро број 4 у Мадриду пише - Антић. Али може да стоји још низ презимена: Пауновић, Пантић (Милинко), Јокановић (Славиша), Томић (Ђорђе), Дивац (Владе), Ђорђевић (Александар), Станковић (Јован)... То је дом у којем је чувени тренер увек окупљао Србе. Врата су свима увек била отворена, вечито се гледао фудбал, уз чувену шпанску шунку, Верину кафу и неизбежну клековачу.

- Много је волео људе, друштво, да дели знање. Недостајаће ми заувек. Могу да одем опет у ту кућу и ићи ћу, наравно, због Вере, Душана и Ане, али Радомира више неће бити. Сестра Александра је питала супругу Хајдану како ћу ја сад. Јер, чим дођем у Мадрид, било је: "Одох код Антаре да гледамо фудбал". Велики је то губитак. Раширених руку дочекивао је свакога ко је из ко зна којих разлога долазио у Мадрид. Многи би завршавали код Радомира, остајали на пуном пансиону и по две недеље. Волео је да помогне свима, био је срдачан, фигура каквих данас нема. Живео је за фудбал, фамилију и људе. Његов дом био је храм фудбала у којем се у исто време гледало неколико мечева.

Небројено утакмица одгледали су заједно, био му је тренер, учитељ, али пре свега искрен пријатељ:

- Сматрам се почаствованим што сам имао пријатеља као што је он. Много је утицао на мене, на моју играчку каријеру, веровао у мене, пружио ми шансу да успем. Свашта сам научио од Мистера, поготово као тренер и личност. Био је тренер са стилом, визијом, способан да препозна таленат, уклопи га, покрене широке масе. Имао је феноменалну комуникацију са публиком и медијиима, сви, пре свих његови тимови, веслали су увек у истом правцу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Највећи Антићев интервју икада: О породици, поповима и партизанима, Хесусу Хилу, Вијерију, Реалу, прецењеним Аргентинцима...

И као тренер и као личност, Антић је био посебан.

- Он је једна од најјачих личности које сам упознао, зрачио је где год се појавио. На капацитет и моћ коју је имао као особа додао је трешњу на врху торте - осмех, громки и шармантни осмех.

Имао је прилику да га гледа као дечак, фудбалски почетник:

- Водио је кадете тада, а због харизме, и његове и екипине, изгледали су ми као првотимци. Имао сам тада 7-8 година, почињао у Партизану. То је био Радомир, подизао је стандарде где год је радио. Са децом у Партизану или са репрезентацијом Србијом, или у највећим шпанским клубовима. Мењао је људе и средине у које је долазио. И све остављао на бољем, вишем нивоу.

Тако је било и са репрезентацијом Србије. Неки медији покушали су разним сервираним причама да окрену љубитеље фудбала против Антића. Сменили су га, имали јаку кампању, али оне искрене навијаче нису никако могли да преваре.

- Србија је добила нешто, а могла је много више. Подигао је фудбал на ниво који нико пре њега није достигао.

Увек је имао Антићеву подршку:

- Кад сам дошао у Атлетико и Шпанију 1995, првих месеци сам био на позајмици у Марбељи. Играли смо у Мадриду против Раја, имао сам 17 година. Дошао је Антара да ме гледа, специјално сам био мотивисан. Сећам се да сам се у 84. минуту повредио, први пут у каријери. Требало је да се вратим са екипом у Марбељу. Није дозволио, одвео ме је код себе кући. Звао је мог оца Благоја и рекао му да ћу на почетку да се опорављам у Атлетику. Живео сам десетак дана код њих у кући.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Гробари Ужице опростили се, достојанствено, од своје вољене легенде Радомира Антића

Причали су о свему и свачему претходних година, не само о фудбалу:

- Увек је био спреман да понуди савет, каже: "Ја мислим овако, а ти одлучи. И увек буди спреман да живиш са својом одлуком."

И на крају, Пауновић је за неки од следећих разговора најавио и Антићеве поруке за српски фудбал, из њиховог последњег разговора...

УЧИО НАС КАКО СЕ ЈЕДУ ШКАМПИ
- Сећам се првих дана у Мадриду 1995. Водио нас је на ручак, Решада Куновца, Салета Станојевића и мене. Милинко Пантић још није стигао. Био је почетак припрема. Ми као пали с Марса. У један од најчувенијих ресторана "Асадор" стижу редом јела, међу њима и шкампи, никад их до тада видео нисам. Не пипам их, не знам шта ћу с њима. Антара ме погледа, узме један и као хирург га среди и припреми. Ја у чуду. Мислим: ово је проба, Антара нас проба. Кренем и ја. Изборим се, каже ми: "Браво, сине." Осећао сам се као да ми је ударио печат да сам прошао неки тест.