Пријатељство дуго четири и по деценије напрасно је прекинуто. Било је лето 1975. кад је Радмило Иванчевић стигао у Партизан, затекао у првом тиму Радомира Антића и са њим друговао 45 година, све док се у понедељак чувени тренер није преселио на неко друго место.

Остале су успомене и сведочанство великог другарства. Почев од играња у црно-белом дресу, где су већ у првој заједничкој сезони стигли до титуле (после десет година чекања за клуб из Хумске, голом Ненада Бјековића у Љубљани), преко Фенербахчеа (првак Турске 1978), а наставило се у Шпанији, где је Антара, звао некадашњег голмана за сарадника у стручном штабу Овиједа.

- Још као играчи спремали смо се за тренерски посао, пошто смо испољавали обећавајуће квалитете да бисмо могли да направимо резултате у струци. Он се и тад истицао ставом, говорили смо да је испред времена, било је јасно да ће постати велики тренер - присећа се Иванчевић у изјави за РТВ Сунце из Аранђеловца.

Подсећа да је после шест година заједничког боравка у Шпанији (почев од Овиједа) требало да седну на клупу Атлетика, али да се испречила администрација, пошто Радмило није имао лиценцу за рад у мадридском клубу. Из другачије улоге је пратио поход пријатеља до дупле круне 1996. Касније је свако отишао на своју страну, али су савремене технологије омогућавале одржавање контакта.

- Остали смо пријатељи до последњег дана. После свега што је направио као играч и тренер, није имао среће да издејствује последњу победу. Чули смо се пред католички Божић, био је на одмору са супругом у Марбељи, позлило му је, хитно је пребачен у Мадрид, лекари су констатовали камен у жучу, дошло је до компликација, оштетио је панкреас. Борио се буквално све време. Био је на апаратима. У једном тренутку и у коми. Пре 15-ак дана појавио се трачак наде. Успео је да седне, комуницира, међутим, стање се нагло погоршало, а због вируса корона померили су га у намери да га осаме. Нажалост, синоћ ми је његова супруга саопштила да смо остали без Радомира.

Без човека фудбала. Како сам Радимило Иванчевић примећује, преданог лопти.

- Био је рођени победник, није знао другачије, није прихватао пораз. Било да смо играли домине или карте, морао је да победи. Јутрос сам евоцирао успомене са Шпанцима, кажу да је хтео да победи на све могуће начине, само да победи. Имао је тај ген, био је предан послу 24 сата. У кући се није причало о другим стварима. Његов пас Астор је знао кад смо победили, кад изгубили. Значи, живео је за то. Све је то донело успехе.

А људски, какав је био Радомир?

- Кога је прихватио за пријатеља, био је у стању руку да му да. Није лако прихватао људе. Дуго је процењивао ко је прави. Некад је имао проблеме, јер је увек гласно мислио, говорио људима отворено, у очи, многима се то није свидело. Тако је и овде својевремено имао проблема. Одвео је репрезентацију на Светско првнство, сплетом несрећних околности нисмо прошли у други круг такмичења, што је људима било довољно да ступе у сукоб с њим. То није прихватао и онда су се разишли. Био је принципијелан човек, професионалац 200 одсто, све је радио смишљено, у сваком тренутку је знао шта хоће - уверава Радмило Иванчевић.



(Аутор: Моцартспорт)