Шпански магазин „Jot Down“, који се бави углавном темама из културе, а који излази у сарадњи са дневним листом „Ел Паис“, објавио је велики интервју са Предрагом Мијатовићем, прослављеним фудбалером и легендом Реала.

Стрелац „оног гола“, човек који је 20. маја 1998. године „задржао дах у пресудном тренутку“ и донео Реалу титулу чекану 32 године, сребрна лопта Франс фудбала 1997. иза Бразилца Роналда, описао је целу каријеру, од почетака у Титограду, преко Будућности, Партизана, Валенсије... са освртом на улогу у националним тимовима СФР и СР Југославије, драматичним моментима кроз које је пролазио током НАТО бомбардовања 1999, подршци за независности Црне Горе на референдуму 2006...

Kакав је био Титоград, сада Подгорица, главни град Црне Горе, интересовало је новинара магазина.

„Био је добро, али да би нам купио кућу, мој отац је морао да оде да ради у Либији неколико година, захваљујући везама које је моја земља имала са некадашњим Покретом несврстаних. Живели смо веома добро. Имао сам срећно детињство. Био сам једини дечак – имам две сестре – а то је у Црној Гори значило да имаш све привилегије.

Подсетио је да је од детињства играо фудбал на улици, а да је почео у Kому.

„Почео сам касно. Нисам волео да тренирам. Занимљивије ми је било да играм на турнирима са пријатељима тако што бисмо имали неке ситне опкладе. Ишао сам на тренинге, одустајао, враћао се... Kада сам имао 12 година, тренер је дошао код мог оца и рекао му да ћу да будем велики играч, да имам изузетан таленат. Звучало је као бајка. Волео сам фудбал, али нисам желио да будем фудбалер. Ипак, обећао сам оцу да ћу тренирати, а у Црној Гори кад обећаш нешто оцу – или одржиш, или си практично мртав за њега. Али, моја каријера је била чудна. Тренирам, али када дође лето, идем на море. Нисам играо за репрезентацију Југославије до У 20 селекције и првенства света 1987, а тада сам већ имао професионални уговор“, рекао је Мијатовић.

Са 16 година је играо у првом тиму ОФK Титограда у другој лиги („веома компликовано такмичење за дечака“), а преломни тренутак је био позив Будућности.

„Тада се моја будућност променила. Отишао сам сам на бициклу да потпишем уговор. Kада сам се вратио кући, причали смо о томе шта ћу да студирам, а ја сам извадио уговор из џепа. Отац није знао. Рекао сам им да нема студирања, да сам потписао уговор на четири године. Настала је драма“.

Kакво је било првенство Југославије?

„Путовања су била ужасна, свуда смо ишли аутобусом. То је било нормално, нисмо знали ни за шта друго. Моја намера је била да дођем до Хајдука, Динама, Партизана или Црвене звезде, велике четворке, где бих стекао репутацију и зарадио више новца. Тада је, 80-их година, било тешко играти у гостима. Било је провокација, понижавања, а то се радило знајући да их исто чека када они буду гостовали. И ми смо плашили противнике такође. Углавном, утакмице у гостима су се губиле, али било је то озбиљно такмичење и за развој талента, али и за искуство“.

Мијатовић је подсетио и на позив у омладинску репрезентацију СФР Југославије пред СП у Чилеу 1987.

„Био сам нови у тој групи и тако сам се понашао. Првих неколико седмица нисам имао важну улогу, а касније сам постао стартер и давао голове. Освајање светске титуле нас је све лансирало, тада је почело моје пријатељство са Шукером и Бобаном... Били смо хероји у земљи...“.

После Чилеа је постао звезда, желели су га сви. Имао је предуговор са Хајдуком, а отишао је у Партизан. Причало се да му је Хајдук купио БМW, кога је слупао.

„Не, не. Платили су ме унапред, али новац је враћен када дошла понуда Партизана. Истина је да сам купио аутомобил, али не БМW, већ Рено Турбо. И имао сам удес. Младић, брза кола...“.

У Хајдук није отишао, јер се појавио Партизан са причом, која је била, нажалост, тачна..

„Упозорени смо шта ће да се догоди за неколико година. Званичник Партизана, официр у ЈНА, дошао је у моју кућу и рекао оцу и мени да ће да се догоди нешто о чему не може да прича. Мислио сам да ће да ме уплаши...“

Све што се догодило у Југославији није, међутим, утицало на његово пријатељство са хрватским играчима. Хрватска је 1994, за време рата, играла у Валенсији, Пеђином граду...

„Били су то Шукер, Бобан, Просинечки ... моји пријатељи. Био сам на стадиону, посетио их... Сећам се да је у Београду били приче како сам могао да поздравим непријатеље, али то бих урадио увек. То су моји пријатељи. Никада нисам улазио у политику, само су ме интересовали спорт и пријатељство. Желео сам да проведем време са колегама који су носили дрес Југославије, као и ја. Био сам критикован, називан издајником, али није ме било брига“.

Мијатовић је тада рекао: „Нисам примитивац. Нећу показати патриотизам, ако окренем леђа пријатељима“.

„Зашто спортиста мора да следи стратегију политичара? То сам мислио тада, мислим и сада. Мој патриотизам се огледао у томе да браним боје мог тима на најбољи могући начин и да головима доносим радост људима. Неки спортисти су палили заставе, говорили нешто, ја никад. Нити ћу“.

Са Шукером је убрзо заиграо у Реалу, а Раул се жалио Kапелу да га њих двојица игноришу...

„Било је истине у томе (смијех). Сада могу то да кажем“.

Реалу је донеоо титулу чекану 32 година, голом против Јувентуса, у Реалу га је дочекало и бомбардовање Југославије.

„Био сам на припремама националног тима, морали смо да напустимо припреме и одемо из земље, јер ће бити бомбардовање. Отишао сам преко Будимпеште и на путу ка граници видио како падају бомбе. Био је то шок. Нисам могао да верујем. То ме потпуно разнјело. Вратио сам се у Шпанију, првенство је било у току, али моје мисли су биле у Југославији. Разговарао сам цели дан телефоном са људима у мојој земљи. Међутим, морао сам да играм, то је био мој посао. Тренер је био Тошак и показао је да ме разуме. Међутим, када сам му једном тражио дозволу да не играм, он ми је дао, али је затим рекао да сам одбио да изађем на терен. Нисам био у стању да играм, нисам могао да се сконцентришем“.

Подржали сте независност Црне Горе. То је било мало чудно, јер сте неколико година раније били испред амбасаде САД у Мадриду и простестовали огрнути у заставу Југославије.

„Подржао сам председника Црне Горе, јер је он мој пријатељ. Знамо се 30 година. Није било могуће да дође до проблема, био је то референдум. То нисам урадио због политике, већ због пријатељства. Сада свака земља има свој пут и то је то“.

Две године након гола у Амстердаму, отишао је из Реала у Фиорентину... Није био успешан као у Шпанији.

„Они су ме желели одмах након гола Јувентусу. Мислим да сам и данас идол тамо, због тог гола и њиховог ривалства са Јувентусом. Међутим, био сам у паду. Имао сам повреду, а италијански фудбал, након година у Шпанији, није ми пријао. Био је физички јачи, а ја у годинама. Такође, почеле су компликације са болешћу мог сина... Прва сезона није била лоша, али друга...“.

Звезда се гасила, Мијатовић, легенда Реала, завршио је каријеру у Левантеу и почео нову причу, која га је неколико година касније вратила у „краљевски клуб“, на функцију спортског директора.

Некада се у Југославији успешност тренинга мерила повраћањем. Много пута је Мијатовић за себе говорио да није велика звиезда већ велики радник.

„Kако ми је репутација расла, све више сам тренирао. Фудбал је једноставан – играш како тренираш. У Југославији, током припремног периода, пролазили су дани да не видимо лопту. Успешност тренинга се мерила – повраћањем. Ако сви повратимо, добро је. Ако неко не поврати, нешто није добро и кажу ти: 'Поново'. Не питаш ни колико серија, ништа, радиш док не кажу да станеш. Такође, играчи из Југославије су гладни успеха. Ако одеш из земље и вратиш се а ниси урадио ништа, људи ти окрену леђа. То је такво друштво. Изгубио си шансу живота. Играо сам за моју породицу, моје родитеље, како би они били поносни на мене. Да нисам успео, била би катастрофа“, закључује Предраг Мијатовић.

Извор: Вијести.ме