Џаба ти све ако ти је срце празно

Милена Марковић

недеља, 19. 07. 2015. у 12:27

Џаба ти све ако ти је срце празно
Оливера Дмитровић, некадашњи капитен фудбалске репрезентације југославије, о женском дриблингу седамдесетих

ШТА ми фали овде? Ништа! И да сам отишла тамо где су ме позивали и, богами, нудили читаво богатство, мене би чежња истопила. И, шта би од мене остало? Ништа!

Овако, данас, говори Оливера Дмитровић, некадашњи капитен женске фудбалске репрезентације Југославије, седамдесетих. Први дриблер и најбољи голгетер Европе. Чудо од девојке, како су јој приписивали спортски извештачи са фудбалског првенства за жене, у Италији. Тада јој је, за атрактивне дриблинге и шутеве, скандирао препун стадион у Вићенци.

Имала је тек двадесет година. Била је београдски студент са, како каже, неописивим успоменама на гимназијске дане.

- После утакмице у Вићенци, кажу ми: Кекиња - тако су ме звали од детета - тражи те менаџер Италијанки... Мени, копачке, само што не попуцају. Викнем: ма, ајде, нађите неког другог... Кад, стварно, дође човек. Шта хоће! Нуди ми 16 милиона лира за четворогодишњи уговор! Одбила сам... После, поново долази, каже ми: ево бланко чек, упиши сама, колико год мислиш, само да играш за моју екипу. Ма, ајде човече... Куд ћу ја, сама, у туђи свет? А тек сам се заљубила. Нема тих пара да ме одвоје од моје љубави. Од мог села, од мојих... Од свега што највише волим... Ма, ајде, нема тих пара...

Име Оливерине љубави је Љубо Дмитровић, тада наставник фискултуре у основној школи у Шилопају, подно Рудника, општина Горњи Милановац.

Комшијска љубав, "на прву лопту". С њим је, као средњошколка, играла фудбал, надопуњујући мушку екипу. Одиграла је 150 првенствених утакмица, заједно су освојили троструки трофеј општинске лиге. Утакмице њиховог клуба из Шилопаја биле су најпосећеније. Сви су долазили да виде то чудо од девојке која је задавала велике муке противничким бековима.

АЈДЕ, МАЛИ, ВЕРУЈЕМ ТИ... ДОК су настајале фотографије Оливере Дмитровић у Шилопају, наш фото-репортер је пред овом истинском, пре свега, људском величином желео да она погледа како ју је његов објектив забележио. Одговорила је: - Ма, ајде, мали, верујем ти. И када је фото-апарат већ био у торби, казала је: - Младима треба указати поверење. Ако прву лопту пропусте, подржи их да не пропусте другу.

- На утакмици се знало да је то "мушка" игра, мене су тако и доживљавали и поштовали - говори Оливера. - Али када се копачке скину, зна се ко је домаћин у кући. То је увек био мој Љубо. Тако је било некад, тако је и сада, после више од четири деценије нашег заједничког живота.

Шилопај, на петнаестом километру од Горњег Милановца, према Угриновцима и, даље, према Београду. Божанствен крајолик. А, пут празан. Село опустело. Куће... Многе куће под катанцима. Дува ветар кроз њих. Лете слепи мишеви. Преселио се Шилопај у градове...

Зауставили смо се, овде, да пишемо о одумирању српског села. Упитамо, има ли наде?

У јединој кафани у Шилопају, а зове се "Традиција", која траје више од века, а у којој никад мање људи - распитујемо се када је и зашто затворена шилопајска осмолетка у којој је, седамдесетих, било више од три стотине ђака. Долази, да о томе говори, бивши наставник ове школе, Љубивоје Љубо Дмитровић, који памти време препуне школе ђака, о чему смо писали у серијалу о одумирању српског села у Шумадији...

И, сад, треба да настане фотографија: некадашњи наставник испред некадашње, живе школе.

- Како ћу пред камеру, овако, у мајици? Де, Јасна, зови Кекињу да ми донесе кошуљу - говори Љубо Дмитровић кафеџијки "Традиције".

Чини се, ни трен није прошао, одозго, путем којим готово нико не пролази, стигла је Љубина Оливера. Преко руке, кошуља испеглана, што се каже, на лењир. И по томе се, како муж изгледа, некад мерила љубав и приврженост жене. Њему, кући и породици.

И, ту, ми, не од њеног супруга, већ у кафани сазнајемо ко је Оливера Дмитровић Кекиња, некадашње чудо од девојке из шилопајске породице Савић. И, тако, овде настаје наша прича о незаборавној дриблерки и голгетерки женске репрезентације Југославије, седамдесетих.

Али, ово није прича само о њој. Ово је прича о времену које је било, какво је данас у шамадијском селу и трагању како је могуће да му се врати живот да "ниједна Вићенца, ни милиони лира" не могу да му се претпоставе.

* Женска фудбалска репрезентација Југославије седамдесетих

- Потребна нам је љубав, али није довољно да се то само каже - слушамо Оливеру Дмитровић која ни пет пара не даје за репортерску срећу да је пред нама јунакиња женског фудбала, и голгетерства у сваком смислу те речи, седамдесетих. - Ма, немој да ми млатиш празну сламу, него, бато дођи и види ову лепоту. Лепоту, а пустару. Не млати сламу, него конкретно помози српском сељаку. Да му, ако су децу већ повукли у градове, унуке барем врате. Сад, кад размислим, да је ово време било - оно, а ја била у прилици да одлучим, можда бих изабрала - идем бато! А, опет се питам: куд ћеш ако ти је срце празно. Џаба све! Ако пара имаш, а љубави немаш. Љубав је темељ свега. Најтврђа грађа. Ко то треба да подупре, кад је породица, као основ свега, разорена?

У "НОВОСТИМА" ЦЕЛА СТРАНА ПРЕЛИСТАВАМО документацију о "европском чуду од девојке", голгетеру и мушке екипе. У богатој архиви налазимо текстове наших дописника Новице Затежића и Ранка Тодоровића. Цела страна 2. јануара 1975. посвећена Оливери Дмитровић из Шилопаја. У лиду текста колеге бележе: "Пре Џајића, Каталинског и осталих наших фудбалских асова, Оливера Савић Дмитровић из горњомилановачког села Шилопај, добила је понуду да заигра у Италији, за 16 милиона лира". Оливери су, међутим, стизали позиви и из свих престоница светског фудбала. И све је, редом, одбијала.

Ломови. Дилеме. Час је пред нама оно чудо од девојке. Час традиционална шумадијска жена која не напушта праг, осим ако је на то не приморају. Час је брижна мајка и бака којој будућност потомака навлачи сенку на лице. Решила би то она, чини нам се, једним дриблингом и ударцем на гол. Али, ко је пита?

- Младост мојих вршњака и моја била је неописиво лепа - сећа се. - У породицама Шилопаја, које је било синоним за успешно село, било је и по петоро деце. Давало се граду, али ни село није оскудевало. Моји Савићи, одакле потичем, што од стричева, што рођених, нећете веровати имали су петнаесторицу синова. Поделе се у две екипе... А шта ће друго, до фудбал на ливади... Ко ће да попуни једну од екипа... Ајде, ти Кекиња... И, тако, ја почнем да играм фудбал. Али, то није суштина. Суштина је да се играло, учило, и, радило се и то, богами, од јутра до вечери. Шта се, у међувремену, догодило? Погубили смо се, отуђили од темеља, испразнили срца и испразнили села.

Оштри покрети прате речи. Или, речи прате покрете руку. Била је Оливера и изванредни рукометаш, као и Мара Торти, са којом је шест пута бранила боје женске фудбалске репрезентације. Али, оштрина њеног ума и у овом "трећем добу" је задивљујућа.

- Видите, тешко ми је да ја у овим годинама сама пикам лопту са својим унуцима. Тешко ми је што немају детињство, као што сам ја имала. Немају га ни за кошаркашки тим, а камоли за фудбалски - каже она.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације