Животна прича Владимира Беаре: Био сам партизан и тим се дичим (3)

Разговарајући подуже са Владимиром Беаром 1955. у његовом тајном београдском стану, где се скривао у очекивању да се обаве формалности како би могао да заигра у Црвеној звезди, у коју је дошао из револта наспрам матичном сплитском Хајдуку, између осталог, рекао је да је као 14-годишњак приступио Tитовим партизанима.

- У оно време, за нас Србе, Хрватска је била пакао. Прокључaла је у мени исконска ратнича крв мојих предака из Црне Горе. Једне ноћи сам се искрао из куће и са још неколико вршњака 1942. отишао у шуму. Борио сам се, колико се то могло у мојим годинама, све до ослобођења 1944. Био сам партизан и тим се дичим.

Тако је говорио Владимир Беара, за моју личну информацију, уз молбу да не уђе у "Спорт". Уважио сам примедбу новостеченог пријатељства са мојим спортским идолом, великим, највећим Великим Владимиром, како су га етикетирали енглески новинари на Острву. Сада, овај део његовог живота, о коме се ионакo мало зна, први пут излази на видело.

Послератни период у Сплиту, уосталом и читавој Титовој Југославији, био је у полетном знаку омладинских акција, бригада, обнови разрушене земље... Владимир је ту и тамо, учествовао у локалним радовима. Али, од нечега се морало живети.

- Одлучио сам се за електротехнички занат, да поправљам усисиваче, веш машине, бојлере... Радио сам у предузећу "Светлост", чак и у време док сам играо за Хајдук - прича Беара.

Занимљив је податак да Владимир, у дресу Црвене звезде, никада није заиграо против Хајдука у Сплиту.

- Нисам желео да, ионако запаљиву атмосферу око мог одласка у Београд, подгревам и доводим до усијања, можда чак и до инцидента или, не дај Боже, будем кривац за прекид утакмице!- додаo je наш саговорник.

СУТРА: Први интервју за наш лист