ОДАВНО су прошла времена када су фудбалери у Србији успевали да одраде и четворогодишњи уговор, а камоли да проведу деценију у дресу истог клуба.

Када 14. јануара 2014. буде обележио десет година од доласка на „Маракану“, голман Црвене звезде Бобан Бајковић још једном ће се потврдити као атипична фигура домаће спортске сцене, човек који руши стереотипе и једини сведок година Звездиних страдања.

Само он од свих играча, тренера и челника познаје сваки олујни ветар који је шибао низ Лјутице Богдана од 2004.

- Мало ко је доживео десет година у једном клубу и велика част ми је што сам толико у Звезди. Нећу понављати колико волим клуб, то знају и птице на грани. Довољно је да кажем да се осећам као дете Звезде, а сви тешки дани само су ме још више везали - с поносом говори Бајковић.

Откако је харизматични Цетињанин дошао у Звезду, променило се 19 тренера и шесторица председника!

- Довео ме је Джаја 2003. на пробу. Нема шансе да сам могао и да замислим да ћу га и испратити и дочекати. Дај боже да му једног дана будем десна рука у Звезди.

НЕ ДАМ ЋЕРКУ НИ ЗА ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА БОБАН има ћеркицу Уну и каже да се навикао на улогу оца...
- Ух, једно време је било проблема. Хтео сам да је дам у оглас због плакања. Није ми дала ока да склопим. Али, сад је не бих дао ни за шта! Код мене у Црној Гори све дају за сина, али моју Уну не бих дао ни за девет Југовића! То тек схватиш кад добијеш женско дете. Кад ти се насмеје, нема сина који би могао да је замени - каже Бајковић.

Прве дане памти по најлепшем...

- Све је било супер, тренери Муслин и Стојановић били су задовољни и рекли ми „хајде, мали, три месеца назад у Ловћен да браниш, па те враћамо на зиму“. Одржали су реч и мојој срећи није било краја. Отац, мајка и ја од узбуђења нисмо спавали те ноћи кад су ми јавили да ујутро дођем.

Стигао је у шампионску генерацију...

- Голмани су били Ранђеловић, Дишљенковић, Милашиновић, паклена конкуренција. А тим сјајан - Видић, Жига, Ђорђић, Перке... Узели смо титулу, клуб је био финансијски сређен, све је функционисало. Надам се да ће с Джајићем опет доћи то лепо време.

Дуго је чекао шансу, провео по шест месеци у Сартиду и Срему, а дебитовао тек 2008. у победи против Војводине (5:1).

- Деби ћу памтити по томе што ми је први контакт с лоптом био дриблинг и умало нисам изгубио лопту. Сале Јанковић је претио с клупе у стилу „нај..аћеш после“, а ја сам му само намигнуо.

ЛЕПЕЗА ЈЕДНА од анегдота из живота у Звезди везана је за дерби у марту 2012. када је Бајковић после победе с микрофоном водио навијање, уз непримерено скандирање Партизану...
- Био сам кажњен с 30.000 динара, а у свлачионици ми је Роби рекао: „Јао, вратићу те ја код Зорице Марковић у ‘Лепезу’, одакле сам те и извукао и ставио на гол. Па тамо код ње певај!“ Чуо је ваљда да се у то време нисам вадио из кафане - смеје се Бајковић.

Бајко признаје да није ни очекивао да ће одмах бранити. Код Јанковића је уписао четири утакмице, а онда опет чекао и загазио на тамнију страну живота. Све до почетка 2011...

- Да није било Просинечког не знам где бих био данас. Роби ми је спасао живот! Увелико сам кренуо ванфудбалским путем, спомињан сам само у неким другим контекстима, јер као шести голман нисам имао ни утакмице, ни карантин, само много слободног времена. Има и мојих и туђих грешака. Био сам разочаран...

Толико да умало није рекао „збогом“ фудбалу!

- Размишљао сам о томе. Било је тешко, нисам се видео нигде и Робију се захваљујем што је скупио храброст и пустио ме да браним.

За многе тренере био је само таленат, али пре свега „луда глава“. Просинечки није крио да је баш мангупска црта Бајковог карактера била пресудна у избору голмана.

НАЈГОРЕ КОД ДАН ТАНЕ АКО се најбоље живело у прошлом мандату Драгана Джајића, црни дани су дошли неколико година касније...
- Најгори период је био код Дан Тане. Тада су у клубу били људи који не воле Звезду, као што је Илија Ивић. Кад можеш као директор да узимаш плату од 25.000 евра, онда ти није стало до клуба. Све је било грдно тада, не поновило се...

- Многим тренерима је сметао мој начин живота, али Робију није. Он је то ваљда гледао кроз себе. Колико чујем био је сличан мени, волео је и да запали цигарету и све живо...

Бобан тврди да је знао да ће му се живот променити кад почне да брани.

- Тако је и било. Стао сам на гол, смирио се, оженио... Сад, више не бих могао да се вратим у кафану. Имам породицу и не бих је мењао ни за шта. Ето, с Робијем је и мене погледала срећа, без које ништа не може у животу. Јер кад мајмун окрене дупе, онда све иде наопако.

Док премотава филм ових десет година, Бајковић жали само за једним...

- За титулама! Највише за прошлом сезоном када смо с Пинтом дошли на бод, али смо у одлучујућем дербију једном шутнули на гол...

Иако уз своје име може да веже три титуле јер је био члан екипе 2004, 2006. и 2007, Бајко „признаје“ само трофеј у чијем освајању је као актер учествовао.

ТЕТОВАЖЕГОДИНЕ бурног живота донеле су и тетоваже на тело. Ни сам не зна колико их има, али памти како је отац реаговао на прву... - У ствари, имам само једну, али из стотину слика, јер крећу од једне руке, а завршавају се на другој. Кад сам почео да се тетовирам рекао сам ћалету да су привремене и да ће се скинути за два-три месеца. Било је лето и рекао ми је: „Ајде сад пођи доље до Будве, па у плићак и добро се истрљај. Чист да дођеш кући!“ И тако је пролазило лето за летом и онда је схватио да слана вода не помаже - сећа се Бобан и не пропушта прилику да родитељима и брату ода признање што су га трпели све ове године.

- Од када браним, имам само један Куп и све бих дао за титулу. За то живиш и тешко подносиш кад су они (Партизан, прим.а.) први. Мислим да сада имамо велике шансе јер смо на паузу отишли с минус један, а не као пре са седам-осам или чак 11. Права на грешку нема, то знају и у управи и зато не сумњам у добар прелазни рок и шампионско пролеће.

Из ривалства с Партизаном није стекао пријатеље с друге стране брда, али једног играча неизмерно поштује.

- Саша Илић је и као спортиста и као човек оставио најпозитивнији утисак на мене. Али нити се дружим с неким од њих, нити бих могао. Не кријем, мрзим Партизан. Али, не играче, већ клуб. С фудбалерима се увек поздравим, има добрих момака и поштујем их. Они воле свој клуб, ја свој и то је то.

О преласцима из једног у други клуб има чврст став....

- То ми никад неће бити јасно. То је као да издаш мајку или оца. Најгоре нешто. Али, свако је ковач своје среће...

Посебно место у Бајковом срцу заузимају Звездини навијачи.

- С њима сам десет година, био сам доста пута и на „северу“ док сам био шести голман. То је љубав која се не може описати. Ево, ови мученици освајају титуле, а дође им двеста људи на прославу. А ми шест година без титуле, па на Спартак и Доњи Срем дође по 40.000. Ми кикснемо у суботу, они опет дођу у среду, ми на „минус 11“, а стадион - пун. Како онда да их не гледаш као породицу? Ма као да су ми сви из куће, ко да су ми браћа.

У последње време све више се говори о Бајковом одласку у иностранство...

- Прво да освојимо титулу, па ћемо видети. Никад не бих ишао из Звезде само да бих отишао, једино ако могу да обезбедим егзистенцију. Овде сам из љубави, тамо негде ћу бити само због новца. И председник и навијачи би волели да останем, али и да због породице зарадим „преко“ неки динар, па да се вратим. То ми и јесте у глави, па макар и да будем економ. Само да радим нешто за овај клуб. Увек ћу бити захвалан Звезди на свему што ми је дала и то ћу и показати кад се једног дана вратим. Ако икада и одем...