ПАРИЗ -ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

ТРЕБАЛО је да осване 17. век, па да Парижани први пут закорачају правим тротоаром који се пружио читавом дужином од четврт километра тек завршеног Новог моста, данас најстаријег постојећег у овом граду. Уздигнута камена плоча штитила је шетаче од садржаја ноћних посуда просутих без пуно обзира кроз прозоре тада још поређаних кућа на мосту, нагомиланог коњског измета и свакојаких фекалија које су се, мирноћом питомог потока, уз тешки смрад лагано сливале средином живописних престоничких улица.

Узалуд је писац Луј Себастијан Мерсије тражио да се, по угледу на Лондон, тротоари уврсте у обавезни архитектонски пејзаж Париза. Други је изграђен тек готово два века касније, у смирај 18. столећа, на Тргу Одеон, док су у домен обавезне регулације уписани тек средином 19. века, на велику жалост и негодовање одједном обеспошљених и разочараних чистача ципела.

Париски плочници памте ђонове Наполеона и револуционара, армаде филозофа и поштене интелигенције, увело лишће Превера, Монтана и Гензбура, под чкиљавим фењерима су их у успаљено срце убадале штиклице лаких дама, бледели су свакодневно од умора под теретом милионске хрпе пролазника, топили лети од милине подвирујући под сукње ослобођених дамица, стрпљиво чекајући снег кога овде одавно више нема, док су низ њих цурили тонови бесмртне баладе ирског чаробњака на гитари Герија Мура. Нови живот данас им удахњује Соња Матијаси.

МЛАДИ графичар, концептуални уметник и иноватор у визуелној комуникацији, одлучила је да разбије свакодневно сивило битумена и намени му нову функцију у градском животу. Не прође мало, па у асфалт засади цвет.

Соња насумично хода улицама, тражећи беживотни потез на париском правцу. Онда застане, сагне се, проврти рупу и забоде стабљику. Неверватно, али истинито, париски тротари су предодређени за овакву врсту активности. Имају већ припремљене бушотине, у тачно одмереном размаку. Довољно је само шилом продубити их. Откуда ту и откада, не зна ни Соња.

Пројекат је у раној фази подразумевао искључиво сунцокрет који, кривећи врат, прати сунчев систем, да симболично врати веру у боље и лепше дане. Касније се флорин дијапазон проширио на сваколике биљчице, које Соњи падну подруку на пијаци код општине 14. арондисмана, где, једном седмично, за тезгом, ширећи видике, добровољно продаје поврће.

Има овај концепт вишеструку поруку - естетску, социолошку, еколошку, поетичну, комуниколошку, па и политичку, као одраз на убрзану замену по врхушку опасних камених коцки практичнијим и мање убојитим, једноличним асфалтом, после студентских побуна шездесет осме које они најогорченији у посрнулом свету поново прижељкују, али никако да се догоде.

НЕСВАКИДАШЊИ пројекат никада не прође незапажен. Нема тог Соњиног цвета који није изазвао реакцију: коментар, заподенут разговор, осмех, чуђење, алузију или, много ређе него што би то могло да се помисли, негодовање. Органски живот блокира пролаз, али отуђени људи врло често нађу нешто симпатично у томе.

Посађени цветови живе на различите начине. Потрају, најчешће, дан или два, у зависности од тога пада ли киша и да ли туда замакне нервозни пролазник. Пас на повоцу одмах је цвету пронашао сврху. И голуб добио нови поглед на градску разгледницу. Полицајац на све то службено не реагује. Прође, погледа, па, као и сви остали, настави пут даље бетонском планетом.