Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је изненада у среду у 76. години.

Један од угледника СПЦ у Црној Гори, чувени отац Момо Кривокапић рођен је 1. јула 1945. у Херцег Новом. У Београду је завршио Богословију Светог Саве, а касније и Богословски факултет. Рукоположен је за ђакона 31. августа 1969, а за за јереја 7. септембра 1969. У септембру 2019. године навршило се 50 година свештеничке службе пароха Кривокапића, који ће остати упамћен по својим бритким речима, љубави према Богу и свом народу.


-Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ).


Отац Mомчило од своје друге године детињство проводи одрастајући уз благородно становништво околине Добоја. Од најранијег детињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама, саопштила је Митрополија црногорско-приморска, поводом упокојења оца Мома, који са 14 година, септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије, који након тога уписује Православни богословски факултет у Београду 1967. године.


На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши владика Сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. После завршетка студија теологије добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду.


-У исто то време, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.



Тако, уместо да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом сведочењу, раније сазревало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку сведочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године.


Спремност да ризикује, да све жртвује и да увек на прво место стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше целе Цркве. Седмог септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто беседи и улива наду многобројним верницима који су се тада окупили у которском храму, што је без престанка чинио пола века. Рајско ти насеље, вољени оче Момо, саопштила је данас Митрополија црногорско-приморска у биографији оца Мома, поводом смрти оца Мома, чије речи са једне од последњих литија у Котору још увек лебде над древним градом.



- Издражаћемо мирно и молитвом надјачати зло оличено у доношењу овог закона од стране Скупштине Црне Горе. Озбиљан је тренутак јер одавно СПЦ није била под овако опасном претњом. Треба бити сталожен и миран, у чврстој молитви, одлучни да бранимо своју Цркву али , сваки пут то понављам, ако затреба ићи ћемо и другачије. То би била последња линија одбране која значи да смо спремни, као наши преци, животе положити за Цркву своју, бранећи оно што нико не може да нам узме. Видећете, даће Бог, све ће проћи, како Христ каже, и небо и земља, али моја реч неће, одзвањају још увек у Котору речи оца Мома, после једне од литија у овом граду након усвајања Закона о слободи вероисповести.