У потпуности дијелим мишљење многих уважених историчара и публициста, попут Јована Маркуша, да српство није мит нити заблуда старих Црногораца. Српство није ни скуп предрасуда наших предака, нити митомански начин размишљања и расуђивања. Српство је по природи ствари духовни извор и историјски увор патријархалне Црне Горе, која интензивно живи у успоменама, предањима, епским пјесмама и архивским списима. Српство никад није било синоним за православље већ је под своје покровитељство окупљало све поданике Књажевине / Краљевине Црне Горе који су говорили српским као матерњим језиком и чије је поријекло безусловно српско, без обзира на различиту вјероисповијест. Слава Црне Горе, међународно признање, достојанство и углед стечени су крвљу наших праотаца који су истрајавали на врхунском националном идеалу – на идеалу слободног, уједињеног и васкрслог српства. На идеалу који ни до данас није остварен. И онда кад све ово знамо, да ли има простора за чуђење – откуд овакве и оволике литије? Откуд такав дух одједном? Како то мајке са својом дјечицом иду крсним ходом, док они онако мали скандирају – Не дамо светиње! И сасвим озбиљно и одлучно корачају. То су невјероватне слике. За пуне груди. Црна Гора се литијама брани, каже у разговору за „Печат“ др Страхиња Булајић, посланик Демократског фронта.

Прочитајте још:
Амфилохије ОДУЗИМА ОРДЕН министру Бошковићу: Нека се кити чим хоће, али не може се китити Орденом Светог Саве, пљујући на Светог Саву

* У ноћи када је изгласан Закон о слободи вероисповести ухапшени сте заједно с осталим посланицима ДФ-а у Скупштини Црне Горе. Које је место припало опозицији у дешавањима која су уследила?

Демократски фронт баштини идеје и традицију петровићевске Црне Горе, Црне Горе Светог Петра цетињског, Петра Другог, Светог Василија… У опозицији има и политичких субјеката који се о овом питању не разликују од партија на власти и они баштине идеје тзв. Црне Горе гувернадуровића. ДФ, а увјерен сам и још неке опозиционе партије потпуно слиједе своју цркву и активни су учесници литија по свим градовима Црне Горе. Као што смо и показали, када је читава посланичка група ДФ-а ухапшена у Скупштини Црне Горе, опирући се изгласавању једног оваквог антицивилизацијског, антиправославног и антисрпског закона, спремни смо да у координацији и уз благослов наше цркве донесемо све потребне одлуке за све сценарије који могу да услиједе.

* Чини се да овде није само реч о отимању храмова и имовине, па ни о покушају насилне промене идентитета једног народа већ о рату против православља?

Генерал Френклин Хоџис, бивши командант копнених снага НАТО-а у Европи, у неком скорашњем интервјуу рекао је да Србији и земљама региона треба дати подршку и заштиту од притисака из Русије. Том приликом је Српској православној цркви дао епитет „главне пријетње“ за оно што су наумили, односно за довршавање посла на Балкану. Наравно, говорити о томе да се Србији и српском народу помогне у обрачуну са сопственом црквом је скандалозно и представља крајње лицемјерје својствено само англосаксонској декаденцији. Међутим, никако не треба заборавити ни Збигњева Бжежинског, који је поводом пада Берлинског зида егзалтирано урликнуо: „Комунизам је готов, на реду је православље“, али и дипломатску ведету и бившег шведског премијера Карла Билта, који је рекао: „Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“ Дакле, нема мјеста никаквом чуђењу и изненађењима. Рекао бих – благо зачуђенима. Све је већ одавно испланирано и саопштено, а у Црној Гори озваничено тзв. референдумом 21. маја 2006. године. Званична Црна Гора је, нажалост, потпуно уподобила своју политику изјавама Бжежинског, Билта, Хоџиса и других.

* Како објашњавате недавну, на сусрету лидера Западног Балкана изречену опаску Мила Ђукановића да се спорни Закон мора сагледати у ширем контексту? Који је то контекст?

Саопштено је да се радило о неформалном сусрету и неформалној вечери. С обзиром на контекст вечере, вјероватно неформално су присуствовали и предсједница ЕК, и високи представник за спољну политику ЕУ, као и предсједавајући ЕУ. Иако је у питању био такав сусрет, били су присутни сви предсједници земаља тзв. Западног Балкана (шта год тај термин значио). После свих тих „неформалности“ црногорски предсједник је ипак формално изјавио да Западни Балкан мора да се избори са свим „изазовима прошлости“ (којих и каквих није прецизирано) како би напредовао ка Европској унији (чији званичници више и не таје проблематичност даљњег проширења), те да проблем везан за Закон о слободи вјероисповијести није само црногорски већ се „мора посматрати у ширем контексту“. Ако бих желио да будем малициозан, могао бих да питам – ко ли је то приморао парламентарну већину и једну опозициону партију да донесу апсолутно антицивилизацијски, антиправославни закон, који је само на штету Српске православне цркве и већине православног народа у Црној Гори. Из изјаве не може да се наслути о чему је било још ријечи на неформалном сусрету, односно да ли се формализовало то што је од тридесет два отворена поглавља Црна Гора затворила само три итд. Било како било, врло сам скептичан о питању уласка Црне Горе у ЕУ. И не само о питању уласка Црне Горе, наравно.

* Да ли са Законом пада и власт која је доносећи антиуставни закон нарушила темељна људска права својих грађана?

У Црној Гори постоји једна премиса – Црна Гора је земља чуда! Па зар и доношење једног оваквог закона, у Црној Гори, није само по себи једно такво „чудо“. Несхватљиво за здрав разум. Уколико, о овом питању и такву каква је, англосаксонску политику покушава неко да схвати, бар из угла њихових империјалних амбиција, ипак без обзира на све околности, тешко је схватити православну Црну Гору и њену апсолутну кооперативност о овом питању. Уколико власт то не ради по диктату, него је то производ сопствене „памети“ … тек тада је то несхватљиво, али онда за то постоји апсолутно прецизно име, чему ће историја недвосмислено одредити мјесто. Међутим, као и увијек кроз историју Црне Горе, дође тај тренутак кад народ просто „проради“ у критичним моментима, када осјети да му је голи опстанак у питању, када осјети да породици и Цркви пријети опасност. Свједоци смо сви тога духовног прољећа народа усред зиме. И ово прољеће може бити дуго, веома дуго… Народ је у Црној Гори потцијењен. Између осталих јасних разлога и то може бити један од доминирајућих, због чега би могло да дође до промјене власти.

* Да ли се засад спорадични случајеви подршке литијама од стране чланова владајуће странке могу прелити у ширу акцију – опште „грађанске непослушности“?

У Црној Гори смо свједоци разних парадокса. Један је свакако и тај да је на власти већ тридесет година (а у ствари власт у Црној Гори није се промијенила на изборима од 1945, само је иста партија мијењала име) једна окоштала структура која за себе каже да је демократска и да је лијеве оријентације – социјалисти. И шта имамо сад? Некадашња КПЦГ, затим СКЦГ, сада ДПС, од партије комунистичке, социјалистичке и социјалне препознатљивости, дакле под тим именом прелази „на терен“ шовинизма, национализма, рекао бих и ултранационализма, дајући себи за право да чак уређује и црквена питања, те да од НВО производи тзв. „конструктивне православне цркве“, у којима ће, Боже мој, имати мјесто и Срби и Црногорци, као да у постојећој, јединој канонској СПЦ немају… Такав однос, искључивост и недоследност, многи чланови те партије препознају и заједно са осталим народом и са својим породицама учествују у величанственим литијама. На тај начин они исказују свој став према православљу, цркви, нашим светим оцима и самоме Христу Богу. И свакако, све их је више.

* Представник сте Црне Горе у Међународној скупштини православља. Да ли уочавате сличности између дешавања у Црној Гори и Украјини, да ли можемо говорити о покушају украјинизације Црне Горе?

Иако неупоредиве по много чему, ове двије земље имају одређене сличности. Између осталих, мислим на сличности у смислу националног формирања. Познато је да су под патронатом ондашњих комунистичких власти, црногорска и украјинска нација формиране у 20. вијеку. И сада комплекси конвертитства радикално испливавају на површину, и у Украјини, и у Црној Гори. Затим, на простору данашње Црне Горе настале су прве српске државе, односно на простору данашње Украјине, прва руска држава. Такође, и кад је у питању успостављање црквене организације. На административној територији данашње Црне Горе Свети Сава је 1219. успоставио три прве православне епархије у Срба – Зетску, Хумску и Будимску. На простору данашње Украјине, на Дњепру, Свети кнез Владимир је 988. године крстио Русију, а формирана је Руска црква на чијем челу је био кијевски митрополит итд. И шта данас имамо? У Украјини, Украјинци неће да имају било какву везу с Русима, јача нацизам, рат, погибије, уништење материјалних добара и на крају формирање тзв. Православне цркве Украјине уз свесрдну помоћ константинопољског патријарха. У Црној Гори бујање тзв. монтенегринства, формирани новоцрногорци не желе да имају било шта не само са Србима већ ни с православљем. У Црној Гори се измишљају „цркве“, партије на власти стварају их по својој мјери користећи за ту сврху неке псеудорелигијске организације, а једина канонска црква се протјерује док полиција јурца за омладином која исцртава тробојке по црногорским градовима и селима… Као и у случају Украјине, ради се о пројекту који се води, кажу упућени, под англосаксонским надзором. Шта је крајњи циљ? Наравно, циљ је православна Русија.

* Колико се успешним показао процес цивилизацијске конверзије у Црној Гори – у којој мери се запатио монтенегрински идентитет?

Новоцрногорски идентитет формиран је током прве половине прошлог вијека као резултат једног од круцијалних идеолошких задатака нове комунистичке власти установљене после Другог свјетског рата. То се, између осталог, тицало стварања нових нација, али и нових цркава. Али како видимо, углавном се односило само на „православни дио“ ондашње социјалистичке Југославије. Ти идеолошки експерименти вршени су и у Србији са покрајинама, дијелу Босне и Херцеговине, Македонији и Црној Гори. Данас живимо последице тога. Уосталом то се у Црној Гори очитује на дјелу управо ових дана. Монтенегрински идентитет у народу није превише распрострањен, по мојој процјени не више од десет одсто, што показују и дешавања протеклих недјеља, гдје се непрегледне колоне људи сливају у величанствене литије у одбрани своје православне вјере и самога Христа Бога. Прије ће бити да је тај идентитет концентрисан у самој власти. С тих позиција владају уз помоћ мањинских народа, а по диктату из страних центара моћи над несумњивом православном већином. На сцени је спровођење тзв. црногорског идеолошког пројекта.

* Да ли је време за уставно преуређење Црне Горе?

Уставна архитектура Црне Горе од самог почетка није постављена на иоле добар, односно прихватљив начин. Неопходне су измјене уставних норми које се тичу језика, државних симбола, дискриминације етничких група, при чему посебно мислим на српску, владавине права… Црна Гора је школски примјер партијске државе. Такође, питање је да ли је начин избора предсједника државе добар или не, односно да ли треба или не да се бира на непосредним изборима. Затим, ту је и питање Скупштине Црне Горе, да ли један или два дома итд. Многе норме из овог устава вријеме је оповргло.

Аутор: Наташа Јовановић