Дубоки осећај за светост и светињу који је свој одговарајући израз добио у задивљујућим литијама изграђен је вишевековним чувањем и неговањем светосавског завета. Ове године славимо 800-годишњицу од оснивања светосавских епархија које делују на подручју данашње Црне Горе – Зетске, Хумске и Будимљанске. Милешевска, којој у Црној Гори припада Пљевља, настала је из Хумске с делом старе Дабарске, такође светосавске епархије. Подсећамо се на осмовековно јеванђелско деловање, стварање, страдање и крстоносни ход Српске православне цркве кроз досадашњу историју, и видимо да смо и даље на живоносном светосавском, тј. јеванђелском путу. Кризе које смо надживели, међу њима и комунистичку, с њеним злокобним појавама богоборства и братоубилаштва, нису искорениле светосавље нигде у српском роду. И поред тога што је комунистичко богоборство било најинтензивније у Црној Гори, где је изнова узело маха, овде је скоро очигледно да наш верни народ и сада предводи Свети Сава са Светим Василијем, Светим Петром и Његошем, каже у разговору за „Печат“ Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Прочитајте још: Патријарх и Вучић са Србима из региона: Јединство нам је сада најважније, Србија пред великим политичким искушењем кад је економски најснажнија (ФОТО)


* Чини се да је светосавски поглед на свет интегришући, онај који би могао да обједини и Србе и Црногорце?

Светог Саву Црква прославља као равноапостолног и васељенског светитеља који нас је одуховио и укључио с пуним достојанством у заједницу осталих цивилизованих народа и у наднационалну заједницу једне свете, саборне и апостолске Цркве. Његовим стопама су ишли сви наши велики преци, сваки у свом времену и у различитим околностима, трудећи се да нас обједине, просвете и освете, и да нам обезбеде лепо и сигурно место међу осталим народима Европе и света. Када идемо за Христом, светим апостолима и Светим Савом, Његошем и владиком Николајем, Теслом и Пупином, ми се нећемо, и поред свих постојећих разлика, делити и завађати, него обједињавати, удруживати наше Богом дане дарове, међусобно се снажити и допуњавати недостатке једни другима. У тим размерама размишљамо о интегришућем светосављу које нас прожима и надахњује.

* Да ли су литије на којима се певају косовске песме показале не само да је у Црној Гори живо светосавље већ да је она и даље земља у којој се, речима Андрића, „свак рађа с импулсом косовске крви“?

У Црној Гори се вековима певало о Косову а Свети Сава је у сваком дому и свенародно слављен. Од оснивања првих школа средином 19. века па све до 1947. слављен је и као школска слава. Молитвене литије сабрале су нас око наших светиња где смо се видљиво потврдили као Црква. Црква сабира, чува и унапређује све вредности које је народ кроз векове изнедрио, а међу њима и косовску песму коју можемо поистоветити с „импулсом Косовске крви“. Кроз ове догађаје показало се да Црна Гора још увек следи Његоша, Савиног духовног наследника и носиоца косовске мисли, више него било ког привременог владара.

* Колико пробуђена Црна Гора може да утиче на буђење српства, колико је заштита од тиранског режима скопчана с одбраном Косова?

Овај удар на светиње доношењем дискриминаторског закона дотакао је очни живац свих православних у Црној Гори. То је удар на веру, на част и образ свих који су везани за светиње без обзира на њихова политичка опредељења или национална изјашњавања. Показало се да су Срби и Црногорци у Црној Гори и шире не само иста вера него и исти народ, и да су овог пута сложно устали да бране и веру и народно јединство. Црна Гора је у оквиру осталих српских земаља била увек поштована и вољена, највише због светиња и светих, па није чудо што су они који овамо бране светиње добили подршку од браће исте вере и народности из целог српства. У ширем контексту, ми смо добили драгоцену подршку и од свих канонских православних цркава и многих људи добре воље који припадају другим верама. Ако је наша мука, а јесте, изазвала ово најшире једномислије, онда смо благодарни Богу на Његовој милости која нам даје снаге да истрајемо у праведној борби за слободу вере и одбрану светиња од прекњижавања и скрнављења. Што се тиче Косова, напоменућу да је наша власт доношењем овог антицивилизацијског закона, који је цинично назвала Закон о слободи вероисповести, хтела да направи велику услугу Тачију и Харадинају који су у Приштини спремали слично законско решење да једним параграфом препишу све српске светиње наше патријаршије, односно Рашко-призренске епархије на тзв. Републику Косово.

* Како на симболичкој равни тумачити сусрет детета које шета у литијама са оцем полицајцем који обезбеђује литије? Снимак се недавно појавио на друштвеним мрежама.

Не знам који је то конкретно случај од многих сличних. Нисам чуо да су данас негде у Црној Гори деца и омладина на страни режима који је донео опскурни закон против Цркве, а да су њихови родитељи на литијама. Деца и омладина су на литијама скоро без изузетка, а поједини родитељи, свакако мањина, на страни режима и то најчешће ради голе егзистенције. Већина родитеља је ипак са својом децом на литијама. Јасно је, дакле, да је ова власт одавно идејно пропала и да у том погледу већ припада прошлости. Дошло је време када више не може проћи прича да је оправдана борба верника или било кога другог за своја легитимна права – борба против државе. Млади су, данас као и много пута раније, кренули да се боре за бољу будућност од ове суморне садашњости и за бољу Црну Гору.

НЕКИ ЋЕ ПРЕЋИ У ЦРВЕНЕ ХРВАТЕ

* Да ли постоји бојазан од грађанског рата?

Када су били прошли избори, говорило се да Ђукановић неће без крви предати власт па чак и да изгуби на изборима. То су говорили и његови и многи од оних који су против њега, свесно или несвесно сејући страх око себе и демотивишући људе да се слободно изјасне. У овој ситуацији када се догодио народ који је с молитвом и иконама изашао на улицу, улажући мирни хришћански отпор неправди, инциденти могу доћи само од стране власти која их може изазвати или подметнути на различите начине.

* Шта је за СПЦ предуслов да би се прихватили разговори са црногорским властима?

Закон против Цркве и против слободе вере (по садржини не заслужује да се другачије зове) донесен је крајем прошле године са злом вољом. У њему су неприхватљиве многе одредбе, док су неке у реду и у складу с општеприхваћеним стандардима. Може се говорити и о томе да се из основе измене или потпуно уклоне неприхватљиве одредбе, али је најбоље ставити тај закон ван снаге да се уклони и зло које је изазвао и зла воља с којом је спреман и изгласан, па да се приступи искреном, отвореном и институционалном дијалогу да би се питање верских права и слобода у Црној Гори решило на најбољи начин.

* Како се догодило да у једном тренутку Синод ангажује адвокате који би ово питање покренули пред Уставним судом Црне Горе и Судом за људска права у Стразбуру, а без договора са епархијама у Црној Гори?

То питање смо врло лепо решили на последњој проширеној седници Светог Архијерејског Синода.

* Да ли се од Уставног суда државе у којој је све власништво једне фамилије може очекивати правда?

С многих важних западних адреса упућене су критике црногорским властима, превасходно председнику Ђукановићу да је заробио државу и да је судове претворио у органе заштите своје власти, али и других моћних појединаца и криминалних група, иако судови треба да штите правни поредак и на тај начин допринесу озбиљности државних институција. И поред тога ми ћемо, поштујући државу и њене судове, наставити правну борбу. Поднећемо иницијативу Уставном суду против реченог закона који је срамота за Црну Гору. Како год решење тог суда било, ми ћемо наставити да се боримо правним и свим другим дозвољеним средствима све док се питање верских права и слобода не реши како ваља.

* Колико је монтенегрински идентитет, чије формирање почиње 1945. а замах добија стицањем независности, распрострањен? Да ли постоји опасност да део народа постане оно што су данас Хрвати у Западној Херцеговини?

Давно је осмишљен пројекат да се Црногорци претворе у црвене Хрвате. Док су Црногорци били Срби, а Црна Гора се самоодређивала као српска држава (краљ Никола ју је 1910. назвао српском краљевином!) прича о црвеним Хрватима је служила за подсмех. Па и касније, све док се нису појавиле групице Црногораца који су антисрби и који су почели да пројектују своју будућност на мржњи против српства и православља. Може се претпоставити да ће у догледно време поједини Црногорци, који су већ постали латинични монтенегрини, за сада антисрби, а сутра и антицрногорци, лагано прећи у црвене Хрвате Анте Старчевића и Секуле Дрљевића.

* Да ли може пасти тирански закон а да не падне тиранска власт?

Нама свештеним лицима приличи да се боримо за слободу вере и што бољи поредак у држави, а не да се бавимо страначком политиком. Према томе, борићемо се до краја против тиранског закона, а остало ћемо препустити Богу и народу.

* Да ли опстанак на власти Мила Ђукановића зависи од тога колико ће успешно правити поделе у тзв. црногорском грађанском друштву?

Он је највише, с обзиром на то да има и највећу власт, допринео да се продубе вештачке поделе међу браћом, рођацима, и кумовима у малој Црној Гори. Литије су превазишле те поделе и добрим делом ублажиле братске ране. Људи су се ужелели слоге и братског загрљаја. Већини више није стало да шире братску омразу ради нечијег опстанка на власти. Литије су показале да људи хоће на добру, правди, равноправности и братској слози да граде будућност своје деце и своје државе Црне Горе. И поред тога власт ће, ради што дужег свог опстанка, сејати раздор, али су њене манипулације с измишљеним непријатељима државе и с измишљеним великосрпским национализмом све провидније.

* Да ли би Мило све ово урадио без подршке споља? Колико је у бити целе ове приче идеја коју је недавно изрекао један НАТО генерал – борба против православља?

Изјава НАТО генерала није се претворила у званичан став ниједне западне земље. С тих страна не видимо никакву официјелну подршку Ђукановићу да угрожава слободу већинске вере у Црној Гори. У било ком случају, било те подршке или не, ми смо одлучни да истрајно чувамо достојанство наше вере и да се до краја боримо за права своје цркве.

* Која је веза између догађаја у Црној Гори и Украјини?

Постоје извесне сличности, тако да се може нашироко говорити о украјинизацији Црне Горе. Међутим, у православном бићу Црне Горе нема толико дубоких пукотина као у Украјини иако је наша власт хтела да их произведе. Ипак није успела да до краја подели овај народ. Нажалост, у Украјини су тамошње власти на верским и националним тензијама проузроковале крвопролиће међу Украјинцима. Не дај Боже да се нешто слично догоди и у Црној Гори ни по коју цену, а најмање због било чијег појединачног интереса.

Српска црква је у прошлости, у условима окупације и када није било државе, преузимала на себе функције које је у миру обављала српска држава. У Црној Гори се показало да српске цркве и организације нису кадре да окупе толико људи. Да ли Српска црква може да буде фактор који би координирао рад српских организација? Да ли Црква опет може као некад да преузме улогу националног кормилара?

Црква носи крст свога народа, дели с њим и зло и добро, негује све проверене вредности, међу њима родољубље и патриотизам, али се не поистовећује ни са чим што је од овога света него само с Христом и с Његовим вечним Царством. Мислимо да је и за Цркву и за државу најбоље да се свака држи својих надлежности, по јеванђељу Богу Божије а цару царево, али да се међусобно уважавају и сарађују. Црква је из љубави према народу када би он остајао без државе привремено преузимала улогу државе, значи само у ванредним околностима и привремено. Та времена су, надамо се, прошла. Уважавајући све и помажући све оне који о добру раде, најважније је да Црква буде и остане духовни кормилар. Тако ће највише учинити за свој народ.

Аутор: Наташа Јовановић